Život Milorada Pavića, pored karijere jednog od najprevođenijih naših pisaca, obeležila je ljubav sa Jasminom Mihajlović, njegovom drugom suprugom.
Jedan od najprevođenijih srpskih pisaca rođen je 1929. godine u Beogradu. Imao je veselo detinjstvo, okružen velikim brojem životinja i sa dosta fiskulture, koju je mrzeo. Njegov otac je prvi u Srbiji napisao pravila za košarku. Majka je bila profesor filozofije, a otac profesor slikarstva, ali su bili i profesori fizičkog.
Nakon što je Milorad Pavić napustio ovaj svet, Jasmina je postala čuvar njegove životne priče i nasleđa. Živeli su u stanu koji je sada legat, a njihovu impresivnu ljubavnu priču Jasnima nije sačuvala za sebe.
Pre nekoliko godina je odlučila da podeli neke dragocene detalje iz njihovog privatnog života sa magazinom "Glorija".
Jasmina je prvi put srela Milorada dok je još bila studentkinja. Tog sudbonosnog dana, zakucala je na vrata njegovog kabineta na fakultetu. To je bio početak njihovog posebnog zajedničkog putovanja.
"Tema mog diplomskog rada na fakultetu bile su njegove priče. Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: ‘Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih...’, a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: ‘A zašto to radite? ‘ Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, ‘zato što volim tu prozu’. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo."
"To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina, sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se dodirnuli. Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama, ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine."
U svojoj ispovesti za "Gloriju", Jasmina je otkrila da je Milorad bio nežna duša ispunjena ljubavlju i toplinom. Njegova kreativnost i strast prema pisanju bili su neiscrpni izvori inspiracije. Kroz sve godine braka, održavali su snažnu povezanost i podržavali jedno drugo u svim životnim situacijama.
Sedeli smo, gledali televiziju i neki časopis je na naslovnoj strani, reklamirajući tu knjigu, doneo naslov ‘Treba li spaliti Pavića’. Tada je protiv njega počela i kampanja, koju je podržala Olja Bećković dovodeći u dve emisije zaredom Teofila Pančića i Jasminu Ahmetagić, koji su Pavića okarakterisali kao trivijalnog pisca i lošeg čoveka. To ga je baš pogodilo, onako do bolesti. Tada je doživeo moždani udar. Nije on imao iluziju da je nedodirljiv, ali to je nekako doživeo i kao urušavanje svih kriterijuma i gubljenje vrednosnog sistema.“
Posebno teško poglavlje u piščevom životu bio je gubitak ćerke
„Sa Jelenom sam bila i prijateljica, išli smo na kafu, ali bila je bolesna, imala je neku užasnu depresiju. Posle njene udaje i rođenja deteta delovalo je kao da se bolest potpuno smirila. Izgleda da je bolest krenula da se vraća, ona je prestala da uzima lekove, niko nije mogao da je natera na to. Desila se ta tragedija kad je imala 43 godine, i ćerku od četiri godine. Mi smo bili na odmoru na Zlatiboru, dan pre njene smrti razgovarali smo telefonom, upravo je bila završila kurs fotografije, dva dana ranije imala je samostalnu izložbu... Mene je pozvao novinar i vrlo bezočno mi saopštio sve detalje samoubistva, kako se bacila sa sedmog sprata. Nisam znala šta da radim, pozvala sam prvo njenog brata Ivana, a Milorad je bio sa svojim biografom Radovanom Popovićem u kafiću. Policija se nikad nije javila. Seli smo u kola i došli u Beograd. Mislim da ga je to dotuklo.“
Kada je Milorad preminuo sve se srušilo na mene i ukapirala sam da ova sredina baš ne prašta uspeh. Naročito ako je svetski. A u inostranstvu je posao cvetao, zvali su me sa svih univerziteta da držim predavanja. I onda se desio Azerbejdžan, i to da su mu oni na Tašmajdanu podigli spomenik. Oni su ga rehabilitovali.
Iako više nije s nama, duh Milorada Pavića i dalje živi kroz reči koje je napisao i kroz ljubav koju je delio sa svojom suprugom. Njihova ljubavna priča je inspiracija mnogima i podseća nas na važnost ljubavi, poštovanja i zahvalnosti prema onima koje volimo.
Najiskrenija priča udovice Milorada Pavića u potpunosti otkriva njihov turbulentni ljubavni život