ŠTA DA RADITE KADA VAM DETE ODE "IZ GNEZDA": 3 načina da "preživite" ovaj period

Do juče je jedna porodica spavala pod istim krovom, a koliko sutra život se promeni jer dete odraste, dobije posao, odseli se, osamostali i postane svoj čovek.

Sve je odrađeno kako treba. Veliki životni zadatak roditelja je završen sa najvišom ocenom: čista petica za brigu, trud, razgovore, domaće zadatke, ispite, nespavanje, zarađivanje novca, borbu za budućnost deteta...

Igračke su odavno u podrumu, ali majka i otac još uvek osluškuju zvuke iz dečje sobe, koja postaje neizdrživo tiha. Pobeda nije tako slatka za njih. Iako su dete izveli na put i mogu da odahnu, ne biva baš tako. Osećaj tuge i usamljenosti je neminovan kod mnogih. Negde više, negde manje.

Svi koji se bave ljudskom dušom i psihom znaju da je odlazak deteta iz roditeljske kuće normalan proces i da je normalno osećati tugu, čak i strah od nove faze života.

Celog života su se spremali za taj trenutak, a kada se desi, i dalje brinu da mu se nešto loše ne dogodi, da se ne razboli, s kim se druži, kako će da se snađe, hrani, pere veš...

Treba se navići da oni više na takve stvari nemaju uticaja. Ima, naravno, roditelja koji jedva čekaju da se kuća isprazni jer su iscrpljeni od borbe. Traže predah, odmor, vreme za sebe... To su oni koji imaju više dece, a dok najmlađe još živi s njima, drži ih osećanje da su korisni i rade važan posao. Kad i ono ode i raširi krila, ni takvi roditelji neće skakati od radosti.

Najteže je onima koji imaju jedno dete, ili su samohrani, ili se deca odsele u drugi grad, zemlju ili na kontinent. Njima rastanak najteže pada. Odrasli sinovi i ćerke su srećni što konačno stanuju sami i žive po svom, dok na drugom kraju grada i sveta mama i tata gledaju u prazno pokušavajući da nastave život kao da se ništa nije desilo.

Sa svih strana čuju: "Divno! Bravo! Sad možete da uživate!" I oni se smeškaju, ponosno klimaju glavom i retko ko će priznati da ne uživa.

To se smatra sebičnim. Raduju se što je dete nezavisno, što su vaspitali uspešna bića, ali osećaj gubitka je neminovan. A prate ga i druga, teža stanja. Mnogima deca hronično nedostaju i ta tuga traje.

Majke su najviše pogođene jer su tradicionalno više vezane za decu i imaju više obaveza oko njih. Odjednom se osećaju stare, napuštene, zaboravljene i nepotrebne, sklone su depresiji, muči ih strah od smrti jer pred sobom ne vide ništa. Otežavajuću okolnost predstavljaju i sama deca, koja, željna slobode, neretko zaborave na roditelje, ne javljaju im se često i ne govore šta im se u životu dešava. Takva stanja su patološka, jer negiraju istinski uspeh koji su zajednički postigli njegovim osamostaljenjem. Roditelji koji pate otuđuju se od ljudi i u četiri zida tuguju. Neki više puta dnevno zovu decu "samo da ih čuju", a zapravo im - dosađuju. Moraju da ih puste za njihovo dobro, a teško im je da ih puste. Šta da rade?

Kultura savremene porodice razradila je mehanizam odbrane od ove vrste tugovanja i ulaska u lošu životnu fazu roditelja.

Dolazak na svet unučadi obično osvetli njihove živote, postanu baka-deka servisi, unuci kod njih jedu, spavaju, igraju se, i ponovo kreće stari ciklus vaspitanja i brige, gde staramajke postanu opet majke koje zovu bakama. To je prirodno i dobro. Iskustvo je pokazalo da odlazak deteta iz roditeljskog doma najlakše preguraju bračni parovi između kojih postoji ljubav. Oni nisu gurali konflikte pod tepih i brigom o deci maskirali nedostatak istinskih osećanja.

Roditelji koji se vole naći će način da uteše jedno drugo i pronađu dobar način da im dalji život bude lep. S druge strane, oni koji su zbog dece spasavali brakove, njihovim odlaskom samo će se još više udaljavati jedno od drugog, pa ni prekid braka nije isključen. Ako su roditelji zaposleni, svakodnevni odlazak na posao olakšaće im nedostatak deteta u kući jer neće imati toliko slobodnog vremena da se prepuste nostalgiji za zajedničkim životom kad su svi bili na okupu. Teže je onima koji su u penziji. Već se samim tim osećaju dovoljno beskorisno, a detetovo napuštanje doma samo će pojačati utučenost.

Stari narodni lek za tugovanje je rad, zato se treba posvetiti nečemu za šta nije bilo vremena, a sad ga ima. Mogu da vrate u život prijateljstva koja su zapustili, više da se druže sa sebi sličnima i sa njima podele tugu i radost. Izlasci, šetnje, neka sportska aktivnost uvek su dobrodošli. Najveća pomoć roditeljima upravo su deca koja su se osamostalila. Nije to molba, niti gubljenje ponosa, već podsećanje da moraju da uzvrate ono što je u njih uloženo. Deci ne prija kad vide očitu tugu, ali ni preveliku radost što su otišli. Sa merom im se treba javljati i sa merom očekivati posete. Njihove sobe još uvek ih čekaju, roditeljski dom i dalje je njihov dom!