životna priča kraljice elizabete
PREMINULA KRALJICA ELIZABETA: Ostaće upamćena kao najdugovječnija britanska monarhinja
Kraljica Elizabeta II nas je danas napustila u 96. godini života
Autor:
Kad je 21. aprila 1926. na svet došla Elizabeta Aleksandra Meri, malo ko je očekivao da će ona jednog dana postati kraljica. U to vreme na tronu Ujedinjenog Kraljevstva bio je njen deda Džordž V, a devojčica je bila tek treća u liniji nasleđivanja, iza strica i oca. Ali, sudbina joj je dodelila druge karte, te Elizabeta II nije postala samo kraljica već i britanski monarh sa najdužim stažom.
Neopterećene dilemama da li će se ikada naći na tronu, prva kćerka vojvode i vojvotkinje od Jorka i njena mlađa sestra Margareta imale su mirno i veselo detinjstvo. Rasle su okružene sluškinjama, psima i ponijima, uz mnogo igre u engleskim i škotskim selima. Njihova odvažna dadilja, Škotlanđanka Merion Kraford Krafi, uspevala je da im pokaže i nešto od života običnih ljudi, vodeći ih po Londonu metroom i autobusom.
Do Margaretinog rođenja, 1930, Elizabeta je bila jedino dete, te je bila previše ozbiljna za svoje godine. Posle prve posete dvogodišnjoj princezi Vinston Čerčil je zapisao u svoj dnevnik: ‘Ona odiše autoritetom i mudrošću nesvojstvenim detetu’. Dadilja Krafi je primetila da je ‘pedantna i metodična kao njen otac, marljiva i najsrećnija kada je zauzeta’. Rano je pokazala i sposobnost da razvrstava obaveze po važnosti – ta osobina joj je kasnije pomogla da se uspešno nosi sa zahtevima svog položaja.
Elizabetini snovi iz detinjstva, da će živeti na selu kao dama, s mnogo konja i pasa, pali su u vodu 10. decembra 1936. Tada je sluga desetogodišnjoj Lilibet, kako je i danas zovu njeni najbliži, doneo vest da je njen otac neočekivano postao kralj, samo četiri dana pre četrdeset prvog rođendana. Njegov stariji brat Edvard VIII abdicirao je kako bi se oženio Volis Vorfild Simpson, Amerikankom koja je iza sebe već imala dva braka.
Edvard je na tronu bio samo deset meseci nakon smrti oca, kralja Džorža V. ‘Da li to znači da ćeš ti biti sledeća kraljica?’, pitala je Elizabetu njena mlađa sestra Margaret Rouz. ‘Hoću jednog dana’, odgovorila je ona, na šta joj je Margaret sažaljivo rekla: ‘Jadna ti’.
Elizabetin otac Albert postao je kralj Džordž VI, pokazujući time da će održati kontinuitet vladavine svoga oca, Džordža V. Ipak, po očevom stupanju na presto Elizabeta nije postala ‘sigurni naslednik’, jer je postojala šansa da njeni roditelji dobiju i sina. Međutim, u ono vreme se treći carski rez, kako su i buduća kraljica i njena sestra došle na svet, smatrao rizičnim za majku.
Džordž VI nije bio vaspitavan za ulogu kralja. Plakao je kad je sa majkom razgovarao o obavezama koje ga čekaju.
‘Nisam nikada želeo da se to desi. Ja sam samo mornarički oficir, to je jedina stvar u koju se razumem’ – govorio je rođaku lordu Luisu Mauntbatenu.
Novi kralj je bio povučen, imao je problema sa napadima anksioznosti i prilično je mucao, što ga je dovodilo do ludila, a kulminaciju su predstavljale eksplozije lošeg raspoloženja, koje je zvao ‘škrgutanje zubima’. S druge strane, bio je privržen porodici, iako se potpuno posvetio kraljevskim obavezama.
Trudio se da njegova Lilibet bude spremna da ga nasledi i postane sve ono što on nije mogao. Zbog toga joj je promenjen način obrazovanja – u to doba mlade dame iz njenog staleža su se školovale kod kuće, i akcenat je bio na praktičnom, a ne na akademskom znanju. Ali buduća kraljica je morala da zna mnogo više od obične dame. Od početka 1939, tada trinaestogodišnja Elizabeta je dva puta nedeljno odlazila kod ser Henrija Martena, prorektora koledža Iton. U njegovoj radnoj sobi slušala je predavanja o istoriji i britanskom ustavu.
Marten je uveo rigorozan nastavni plan po kome je buduća kraljica, između ostalog, trebalo da savlada trotomnu knjigu ser Vilijama Ensona ‘Zakon i običajno pravo u ustavu’, što nije bio naivan posao, pošto je britanski ustav skup zakona, nepisanih tradicija i presedana, a menja se u zavisnosti od slučaja do slučaja. Princeza je proučavala Ensona šest godina, podvlačeći neke delove i dodajući svoje komentare pored teksta. Prema biografu Robertu Lejsiju ‘učila je kao da će postati predsednik Donjeg doma, a ne kraljica.
Premijeri su kasnije bili impresionirani njenim poznavanjem ustava i zakona do najsitnijih detalja, kao i neočekivanim pitanjima koja im je postavljala u vezi sa tim’.
Sa obrazovanjem se nije stajalo ni kad je Velika Britanija ušla u rat sa Nemačkom, a princeze zbog bezbednosnih razloga prebačena u dvorac Vindzor. U to vreme Elizabeta je želela da postane bolničarka. Iako se njen otac bojao da je to previše opasno, na kraju je popustio. Kad je napunila 18 godina, prijavila se u teritorijalnu odbranu, gde je naučila da vozi, kao i da menja gume i svećice na transportnim vozilima. Tad je položila vozački ispit, ali ipak nikad nije imala vozačku dozvolu, kao, uostalom, ni pasoš: te isprave u Britaniji izdaje njeno veličanstvo kraljica, pa je nepotrebno, a i pomalo smešno, da ih izda sama sebi.
Budućeg supruga, princa Filipa, može se slobodno reći, poznavala je celog života, pošto su daleki rođaci – i on je čukununuk kraljice Viktorije. Ali sudbonosan je bio susret 1939 – njemu je bilo 18, a njoj 13 godina – i Elizabeta je već tada znala da je on ‘onaj pravi’. Međutim, po određenim dvorskim merilima Filip nije bio idealan kandidat – nije posedovao skoro ništa, a i smetalo im je njegovo otresito ponašanje.
Kraljica Majka ga je zvala pogrdno ‘Hun’, a njen brat Dejvid Bouvs-Lajon preduzimao je sve da spreči Filipovu vezu s Elizabetom. Ali baš ta Filipova otvorenost i svojeglava nezavisnost osvojile su Elizabetu, kojoj je bilo dojadilo što joj se svi ulaguju.
Kad je Filip zaprosio njihovu kćerku, kralj i kraljica nisu bili oduševljeni, jer su mislili i da će joj najverovatnije biti neveran, pa su venčanje odložili dok Elizabeta ne napuni 21 godinu. No, s vremenom su ga zavoleli, posebno kralj, kojem se svideo njegov smisao za humor i ljubav prema prirodi. Veridbu su objavili u leto 1947, a iste godine, 20. novembra, venčali su se u Vestminsterskoj opatiji. Godinu dana kasnije rodio se Čarls, a u leto 1950. na svet je došla i princeza Ana.
U to vreme zdravstveno stanje Džordža VI počelo je da se pogoršava, te je Elizabeta sve više preuzimala njegove obaveze. Tako je 1951. 35 dana s Filipom obilazila SAD i Kanadu, a početkom sledeće godine i Afriku.
Upravo je tokom boravka u Keniji, 6. februara 1952, saznala za smrt oca. Vest o tome do Elizabete je došla neslužbenim kanalima. Naime, telegram poslat Državnoj upravi u Najrobiju nije imao ko da dešifruje, pa je informacija stigla preko novinara koji su pratili njenu posetu. Urednik ‘East African Standarda’ video je Rojtersovu vest pa je telefonirao princezinom sekretaru, a zatim i Filipovom, koji je princa obavestio šta se dogodilo. Filipa je to potreslo, a kad se pribrao, poveo je suprugu u šetnju da joj nasamo saopšti da joj je otac preminuo.
Mlada kraljica je to primila pribrano, s osećajem za dužnost koji iskazuje do danas, te je napisala niz pisama s izvinjenjima što prekida posetu i organizovala povratak u Englesku. U toku leta za London povukla se u kupatilo, a kad je izašla, svima je bilo jasno da se u samoći dobro isplakala.
Pošto su sleteli, na brzinu se presvukla u crninu koju su joj dostavili na aerodrom, jer je sa sobom imala samo šarene letnje haljine, i iz aviona izašla na pistu gde ju je dočekala službena delegacija u kojoj je bio i Vinston Čerčil, prvi od 13 premijera s kojima će sarađivati. Kod kuće joj se baka, kraljica Meri, poklonila u znak poštovanja i izmenjenih uloga, ali to je nije sprečilo da kritički prokomentariše:
– Lilibet, suknja ti je prekratka za crninu!
Svečani obred krunisanja, koji je po tradiciji održan u Vestminsterskoj opatiji, pratilo je uživo više od 8.000 zvanica i 2.000 novinara, među kojima i Žaklina Buvije, kasnije supruga Džona Kenedija, koja je tad radila za ‘Washington Times-Herald’, dok se na ulicama Londona okupilo oko tri miliona ljudi koji su glasno pozdravljali krunidbenu povorku. Iako su se vlada i ministri protivili ulasku kamera BBC-ja u Vestminstersku opatiju, Elizabeta je to odobrila, smatrajući da krunisanje treba da vidi što je više moguće ljudi. TV prenos, prvi takve vrste, pratilo je više od dvadeset miliona ljudi. Kasnije su filmovi ratnim avionima otpremljeni u SAD i Kanadu gde su ih videli milioni.
Tokom vladavine kraljica se naputovala brojnim zemljama gde su nju i Filipa dočekivali kao zvezde, divili im se i obožavali ih, mnogo pre nego što su Čarls i Dajana, a zatim Vilijam i Kejt, osvojili svet.
Učestvovala je na više od dvadeset pet hiljada službenih događaja, primila tri i po miliona pisama i telegrama i ugostila više od milion ljudi, među kojima su brojni državnici. Rodila je četvoro dece, dobila osmoro unučadi i petoro praunučadi. Preživela je političke krize, porodične skandale i razvode svoje dece, smrt snahe, požar u dvorcu Vindzor i, možda najvažnije od svega, promene koje su se događale u svetu oko nje. I opstala do danas. Štaviše, čak i oni koji se bore da Velika Britanija postane republika, dive joj se.
– Šta god ljudi mislili o instituciji monarhije, većina ima poštovanje prema kraljici. Za mnoge od nas ona je jedina monarhinja koju znamo – to je ceo život posvećen zemlji i službi njenim građanima. Mislim da bi se mnogo više govorilo i kritikovalo da je neko drugi na njenom mestu. Ali zbog onog što ona jeste, zbog načina na koji igra svoju ulogu, ljudi ne žele da iskazuju nepoštovanje prema njoj – izjavio je Džo Litl, urednik magazina ‘Majesty’.
Naime, skoro čitav vek rekord u dužini vladavine (63 godine i 216 dana) držala je njena čukunbaka, kraljica Viktorija, ali 9. septembra 2015. Elizabeta ju je stigla i prestigla, a u 91. godini, trenutno je i najstarija krunisana glava na svetu i nema nameru da odstupi s prestola.
Šta posle Elizabete II
Za mnoge, ta neverovatna brojka, znači da nikada nisu iskusili život bez kraljice Elizabete. Njena vladavina, naravno, ne može da traje u nedogled. Kada dođe momenat da napusti ovaj svet, za britance u Ujedinjenom Kraljevstvu i one širom sveta to će biti stresno. Kraljevski biograf Peni Džuror, objašnjava zbog čega će takva reakcija biti izazvana:
‘Smrt će biti dramatičan događaj za Britaniju, jer je kraljica izuzetno popularna. Tokom njene vladavine promenilo se mnogo toga, gotovo da ne postoji aspekt života u svetu koji nije pretrpeo promene. Sve se menjalo, jedino je ona, kao centralna figura, čvrsta poput kamena, bila konstanta, siguran oslonac.’