DEDA ĐORĐE JE VIŠE OD POLA VEKA ČUVAO SRPSKO GROBLJE U SOLUNU: Ali on nije prvi čuvar! Iza svega stoji POTRESNA priča!

Mladi naslednik dostojan i predaka i svog prethodnika nosi ime koje je gotovo simbolično - Krstimir, a posetioce dočekuje sa ponosom na sve što podrazumevaju njegova funkcija i mesto na kome radi.

Krstimir Copas (Tzopas) je rođen u čuvarskoj kućici na Zejtinliku, tu je proveo detinjstvo, mladost i ceo život, a sada je dočekao da goste pozdravlja toplim osmehom i čvrstim stiskom ruke. Kako kaže, deda Đorđa su izdale malo noge, pa ga je on zamenio od Nove godine, prenose mediji.

Krstimir Copas je po ocu Grk, po majci Srbin, nema predaka na Zejtinliku, a radno mesto je dobio zahvaljujući poverenju koje je stekao.

Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku nalazi se u Solunu i u njegovom sklopu su smešteni grobovi srpskih, francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika poginulih u borbama i proboju Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu.

Legendarni Đorđe Mihailović od milošte nazvan Čika Đorđe više od pola veka deda čuvao je grobove ratnika iz slavnog vremena poginulih za otadžbinu prilikom proboja Solunskog fronta, odlučujuće bitke u Prvom svetskom ratu. Na Zejtinliku počivaju mošti 21.000 ratnika, od kojih su 8.000 iz Srbije.

Deda Đorđe zna imena svakoga od njih i čuva ih od zaborava. Dočekivao ih je i ispraćao potomke Solunaca, recitovao stihove Vojislava Ilića Mlađeg i srdačno delio savete mladim naraštajima.

Rođen je 1. maja 1928. godine u Solunu. Ja sam rođen ovde na groblju i treće sam koleno koje čuva ovo srpsko groblje. Sada imam 94. godine -pričao je deda Đorđe 2021 za Telegraf.

S obzirom na to da nema muškog potomka, već dve ćerke, kao i zbog zdravstvenog stanja, od 2014. godine njega je zamenio Predrag Nedeljković.

Ipak, Đorđe Mihailović nije prvi čuvar groblja na Zejtinliku. Naime, on je treća generacija čuvara groblja iz porodice Mihailović posle oca Đura i dede Sava.

Prvi čuvar groblja bio je Đorđev deda, solunski dobrovoljac Savo Mihailović, Srbin iz Grblja kod Boke kotorske.

Savo je sakupio svoje mrtve drugove i saborce, a potom ih je čuvao do svoje smrti 1928. godine.

Posle smrti i sam se pridružio svojim saborcima, sahranjen je na Zejtinliku.

Njega je nasledio Đorđev otac, Đuro Mihailović, koji je tokom Drugog svetskog rata sačuvao groblje i njegove relikvije od nacističke pljačke. Kad je Đuro umro 1961. godine bio je sahranjen uz oca na Zejtinliku.

Deda Đorđe je postao deo istorije kako Srbije, tako i Grčke, u kojoj je i rođen pre 94 godine.

Dobro je poznat svima koji su posetili mesto na kojem počivaju posmrtni ostaci oko 8.000 heroja Velikog rata, stradalih tokom bitaka na Solunskom frontu, u redovima srpske vojske.

Više od pola veka brinuo je o uređenju grobnica i svakom posetiocu govori o slavnoj i tragičnoj istoriji – uz obavezno kazivanje stihova Vojislava Ilića Mlađeg.

Đorđe Mihailović odlikovan je Ordenom srpske zastave drugog stepena i Ordenom Svetog Save prvog stepena. Raša Perić posvetio je pesmu čuvaru Zejtinlika, Đorđu Mihailoviću, "Maršira svu noć".

O legendarnom deda Đorđu snimljen je i dokumentarni film "Čuvar časti i ponosa".

- Srbe ne treba da dele partije. Na to ih opominju junaci sa Soluna. Srbi treba da budu jedna partija, kao što su bili onda kad su se borili i izborili slobodu u Prvom ratu. Ni mene nikad nije zanimalo ko je kojoj partiji pripadao, ovde su svi, čije kosti počivaju, pripadali junačkoj Srbiji. Dali život za otadžbinu i slobodu. Za čast i poštenje - rekao je u filmu Đorđe Mihailović.

Čika Đorđe je 2020. godine dobio konačno i srpski pasoš od Srbije.

- Živeo sam za dan kada mi je Srbija dodelila državljanstvo. Živeo sam, jednako, kao i u nadi da doživim stogodišnjicu proboja Solunskog fronta. Dočekao sam, eto, i jedno i drugo. Državljanstvo Srbije odavno sam priželjkivao. Ali, nekako mi je sve to izmicalo. Nisam ja to tražio. Mislio sam: ako sam Mihailović, onda sam i Srbin... A, mnoge delegacije iz Beograda dočekivao sam ovde na Zejtinliku. Iznenadio se ministar Dačić, kad je nedavno bio ovde, što nemam pasoš Srbije. Obećao je. Hvala mu što je obećanje ispunio. Nisam očekivao da će to stići tako brzo - rekao je tada Đorđe Mihailović i dodao:

- Mene ovde odavno smatraju Srbinom. I jesam Srbin. Zna se da moji Mihailovići potiču iz Grblja kod Boke Kotorske. Moj deda Savo, koji je prikupljao kosti ratnika, nije ništa drugo bio do Srbin. Moj otac Đuro, koji je od njega nasledio ovu časnu dužnost, a ja od njega, uvek je govorio: mi smo Srbi, dabome. Zato sam, pravo da vam kažem, kad su mi javili za pasoš, zaplakao od sreće. Odavno tako nisam zaplakao. Ovo nije priznanje samo meni. Ovo je počast i mojim precima koji nisu vrdali od svog porekla -