DA LI VERUJETE U SUDBINU? Posle ove priče, pronađite taj znak u sebi i put kojim trebate da krenete

Često mislimo da se u životu sve događa slučajno, ali iskustvo nas demantuje i uglavnom pokaže da slučajnosti ne postoje. Znakovi, simboli i signali na našoj životnoj stazi govore nam šta treba da uradimo, koju odluku da donesemo, šta nam je suđeno, ali mi često zaboravljamo, ne primećujemo ih. Kada se malo više udubimo u svoje unutrašnje biće, potražimo duhovni mir i sagledamo život očima koje nisu samo materijalne, možemo primetiti da su nam neke situacije u životu bile baš suđene i da je baš tako trebalo da bude.

Ispovest Sensine čitateljke Ivane baš to pokazuje, a njena priča zašto je ćerci dala ime Anastasija može vam pomoći da se i vi setite nekih znakova, simbola i slučajnosti u svom životu koje imaju viši smisao.

"Po struci sam diplomirani arheolog i moj prvi teren bio je u Crnoj Gori, na Miholjskoj prevlaci u manastiru Svetog Arhangela Mihaila. Tokom rada upoznala sam jednu iskušenicu iz manastira koja mi je na poklon dala ikonu Svetog Nikole, moja krsna slava, i ikonu Svete carske porodica Romanov.

Upitala me je da li znam ko je na ikoni na kojoj je bila porodica Romanov, žurila sam i rekla da ne znam o kome je reč. Kasnije sam se vratila i objasnila joj da sam prepoznala likove Svete carske porodice i da mi je kao detetu omiljeni crtani film bio Anastasija. To ime je oduvek u meni izazivalo neki čudesno lep osećaj - prema legendi Anastasija je bila četvrta izgubljena ćerka carske porodice.

Iskušenica mi je rekla mi da želi da jednog dana dobijem ćerku, a ako se to dogodi, treba da joj dam ime Anastasija i krstim je baš na Miholjskoj prevlaci. Nakon tog susreta prolazile su godine, u životu mi se svašta dešavalo, a ja sam i na ceo događaj zaboravila. Nekako mi se iz uma izbrisalo i ime Anastasija, jednostavno je ceo događaj ostao daleko u sećanja.

Kada sam se udala, prolazile su godine, uživali smo zajedno, želeli smo decu, ali nismo toliko o tome ni razmišljali. Noć pred Vaskrs jedne godine sanjala sam sebe kako u rukama držim žensko dete, znala sam da je to moje dete - osećaj je bio neverovatan. Sutra sam saznala da sam trudna. Oduvek sam verovala da snovi imaju posebno značenje, da svaki od njih može da nam nagovesti neke važne stvari u životu.

Bilo mi je neobično kako se baš taj san pojavio na praznik, a nisam ni pomišljala na trudnoću. Krenula sam da istražujem simboliku sna, kao i imena koja se daju deci koja se rađaju na Vaskrs. Prvo ime koje mi je izašlo u pretrazi bilo je Anastasija, a značenje imena jeste "ona koja je vaskrsnula", "ponovo rođena", "besmrtna", "večna". Shvatila sam da je bilo suđeno da se moja ćerka zove Anastasija. Ovo sam razumela kao znak da u životu biramo staze i puteve kojima ćemo ići, planiramo naše korake, ali neke stvari su ipak suđene. Neki ljudi se nađu jer su stvoreni jedni druge - tako smo Anastasija i ja baš takve, rođene da bi ona bila moja ćerka, a ja njena majka. Bile smo jedno i pre nego što smo to i znale."