RETKO OBRAĆANJE ŽENE KOJU JE ROĐA RAIČEVIĆ VOLEO DO POSLEDNJEG DANA: Brojne laži su izgovorene, ovo je jedina ISTINA!

Pronađen je mrtav u svom stanu 7. oktobra 2001. godine, a obdukcijom je utvrđeno da je preminuo od prekomerene doze heroina. Ipak, mnoge njegove kolege izrazile su nevericu što je njegova smrt povezana sa narkoticima, tvrdeći da su Rođu znali kao trezvenu osobu.

Među takvim svedočanstvima je i ispovest njegove devojke, Dragane Mitić, koja se prvi put za medija oglasila nešto više od deset dana posle Rođine smrti. Ona je u intervjuu za "Ilustrovanu politiku", oktobra 2001. godine pričala o odnosu sa pokojnim pevačem, ističući da je on mrzeo drogu.

Tekst prenosimo u celosti:

"Beograd te, dragi Rođo, prati, a Nikšić će te dočekati, rekao je, između ostalog, na komemoraciji Knez, pevač, kolega, komšija, pred nekoliko stotina prisutnih poštovalaca Rođine pesme i članova porodice u Domu sindikata.

Jedna mlada i vitka plavuša nije krila suze. Njeno ime je Dragana Mikić, devojka Rođe Raičevića, za koju smo u jednom od prethodnih brojeva našeg lista zapisali da će uskoro stati pred oltar, jer je sa Rođom u emotivnoj vezi gotovo šest godina.

Kada sam upitala u poslednjem intervjuu koji je dao da li je ta žena inspiracija za nove pesme, žena iz snova, energično je odgovorio:

- Nije ona u snovima, ona je moja devojka.

- Zašto je kriješ? - bila sam uporna.

- Ne krijem je. Ona ne želi da se eksponira.

I bio je u pravu. Jer, bilo je veoma teško doći do Dragane Mikić. Zahvaljujući neizmernoj ljubavi prema Rođi, shvatila je da bi ovaj razgovor, u stvari, bio prilog istini za koju se njen dragi toliko borio.

"Ja sam Dragana"

Dragana je upoznala Rođu 2. jula 1995. godine u diskoteci "Trezor". Poslao je svoga kuma rekavši mu: "Moraš da me upoznaš sa njom." Ovaj je to učinio i ona mu je uskoro pružila ruku, izgovorivši samo: "Ja sam Dragana."

- Pomislila sam da je to klasičan susret - priča. - Naime, o njemu su, zbog njegove popularnosti, kružile priče da je muškarac koji voli žene. Posle dužeg razgovora s njim shvatila sam da je reč o sasvim drugačijem čoveku, bar kada sam ja u pitanju. Takav je bio do poslednjeg dana života.

Najradije se seća vremena koje su proveli zajedno, trenutaka kada su bili sami, živeći u njegovom stanu.

- Jedno drugom smo bili sasvim dovoljni. Za njega me vezuju sve Nove godine, letovanja, zimovanja, zatim besprekorna pažnja kada su rođendani i, konačno, neizmerna ljubav koji mi je poklanjao do kraja života...

Suze koje naviru zbog ogromnog bola prekidaju ovaj razgovor. Pokušavam da izmislim neko bezbolno pitanje:

- Da li ste često odlazili u Nikšić?

- Veoma često, kako kod majke Ruže i rođenog brata Miška u Nikšić, tako kod oca u Bar. Rođa je prosto obožavao svoju porodicu, posebno majku. Neizmerno ju je voleo, poštovao i brinuo o njoj, naročito kada bi došla u Beograd. Svaki njen dolazak je koristio da je prošeta gradom, odvede u kupovinu i na ručak. Tada je nastojao da je poštedi svakodnevnog kućnog posla kojem je izložena u Nikšiću. Znam da tugu njegove sigurno ne može da opiše nijedna reč. Za nju će njen Lola sigurno ostati večan, dok god bude živa.

- Spomenula si kupovinu. Koji ti je njen poklon najdraži?

- Verenički prsten (Dragana pokazuje "roleks" sa tri boje zlata).

Opet jurnuše suze niz lice, a Dragana tihim glasom reče:

- I ove čizmice koje nosim on mi je kupio (lakovane, kratke). Nikada nisam tražila poklon. Više sam želela da ja njemu kupujem. Međutim, on je obožavao da mi kupuje parfeme i druge sitnice. Poslednji poklon je bio sat. Kakva slučajnost. Sat je zaustavio vreme.

Mrzeo droge

Gde ste najradije izlazili.

- U Pivnicu na kolenice koje je obožavao, i na proju.

Jeste li se često svađali?

- Jesmo, kao i svi drugi, ali smo kao niko uspevali da rešimo naše nesporazume. Negov moto životni je bio priča, priča i samo priča. Bio je uveren da razgovora nikad nije dosta i da se tako sve može rešiti. Jedno drugom smo bili najbolji i najbliži prijatelji. Između nas nije bilo tajni. Gajili smo veliko razumevanje i poverenje jedno prema drugom. Znali smo da nijedno od nas, do tada, takvu ljubav nije spoznalo. Jednostavno, to što nam se dešavalo događalo nam se prvi put u životu. Zato takvog čoveka ne mogu da prežalim. On mora da postoji u mojoj glavi i srcu da bih ja postojala.

U jednom intervjuu je pominjao Ostrog?

- Otišli smo u Ostrog na njegov zahtev, jer je želeo da nas svešteno lice blagosilja i pomoli se za nas, rekavši mu da hoće da se venča sa mnom.

Odmah posle njegove smrti pojavile su se insinuacije da je Rođa bio sklon narkoticima. Šta je istina?

- Mislim da je jasno da istinu niko ne može bolje znati od mene. Istina je samo jedna: Rođa je bio čovek koji je najviše na svetu mrzeo narkotike i bio najveći protivnik droge. Znam pouzdano da on uopšte nije razlikovao droge, niti nešto znao o njima. Jednom mi je rekao da je, u stvari, presrećan čovek što nema pojma o tome. Govorio je da ljudi koji se time bave imaju dosta para, ali će ih stići božji sud, jer zbog njih umiru njihova deca. Da je Rođa zaista bio narkoman, to mu se ne bi desilo. Uostalom, nikada nije bolje izgledao nego u poslednje vreme, a znamo kako narkomani izgledaju. Žao mi je porodice. Ona je tu monstruoznu vest, odnosno trač, doživela teže nego njegovu smrt. A rođa se aktivno bavio sportom. Svaki drugi dan je odlazio u teretanu. Obožavao je tenis...

Šta se zaista dogodilo te kobne noći?

- Tu kobnu noć ja ne mogu da komentarišem, jer nisam bila prisutna. Znam neke nezvanične stvari o kojima ne bih pričala. Za to će se angažovati policija i dati zvaničan izveštaj. Neću da prejudiciram ishod svega, ali se kunem da je Rođa bio protivnik droge, da je bio neponovljiva ličnost i da se takav čovek samo jednom rađa.

I na kraju razgovora, zašto Dragana Mikić nikad nije htela da se eksponira u javnosti?

- Smatrala sam da je njegova popularnost vezana za njegov posao, a ja nisam bila direktno vezana za taj njegov posao. Ja sam mu bila podrška i inspiracija. Pripadala sam njegovom privatnom životu, a svi znamo šta je popularnost. Jednostavno, htela sam da nas sačuvam od javnosti, komentara i tračeva."

(Arhiv Borbe, Ilustrovana politika, 20.10.2001.)