ČOVEK JE TUŽNO PRIZNAO: Da bi naš brak funkcionisao, uvek nam je bila potrebna treća osoba!

Priča koja tera na razmišljanje...

„... Stariji supružnici su se razveli i podelili imovinu. Muškarac je imao 65 godina, žena 62 godine. Tiho su se razišli. Svako sa svojim advokatom, ali bez podlosti i besa. Podlosti i bes su česti gosti ovakvih procesa. Ali ovaj par je sve to sveo na minimum. Sa ovim parom je sve bilo mirno, ali su oboje izgledali nekako slomljeno. Samo dvoje veoma umornih ljudi odlučilo je da prestane da bude zajedno.

Kada su potpisali nagodbu, čovek me je pozvao da popijemo kafu.

Kada su nam doneli kafu, rekao mi je sledeće. Venčali su se kao studenti. Studirali na istom fakultetu, na istom kursu (on je upisao posle vojske). Univerzitet je težak, danima su učili. Zajedničko učenje bilo je lakše i zabavnije. Ona piše beleške za dvoje, on piše eseje za dvoje. Uvek ima o čemu da se razgovara. Uvek postoje zadaci koje treba završiti. Sanjali su da će završiti studije i početi da se zabavljaju. Diplomirali su i počeli da prave karijere. Uveče su pričali jedno drugom o poslu. Sanjajući kako će se ustabiliti na poslu da bi počeli da putuju.

Zatim su stigla deca. Prvo dečak. O njemu se vodilo računa: obrazovanje, sport, opšta briga za razvoj. Ali sa njim je bila muka, upadao je stalno u nevolje: droga, sitne krađe... Ali na kraju mu je sve krenulo na bolje, jer su se za njega borili svim silama. Dečak je postao dobar. Kada je sin skoro odrastao, rodila se devojčica. I ušli su u drugi krug vaspitanja. Uveče su pričali o sinu i devojčici koja je iz dana u dan rasla. Devojčica je odrasla. Sanjali su da će, kada deca porastu, putovati po celom svetu, provoditi vreme zajedno.

Tako su živeli do trenutka kada joj se majka razbolela - rak dojke. Žena je napustila posao da bi se starala o bolesnoj majci. I on je pomagao, tražio najbolje lekare, on je brinuo o ćerki da bi žena mogla da se brine o svojoj majci. Sin je studirao na univerzitetu. Uveče bi sedeli i dugo pričali o njenoj majci, ćerki, sinu na fakultetu. A onda joj je umrla majka. Novac je otišao na sahranu, spomenik, dok ju je on tešio da će verovatno sledeće leto otići na more - da promene sredinu i odmore se.

A onda se razboleo njegov otac - demencija. Do tada su već i njih dvoje bili u penziji. Ćerka se udala i otišla sa mužem da živi u Izrael. Sin se preselio u glavni grad. Bili su srećni što su njihova deca uspešna i srećna.

Sad su njegovog oca doveli kod sebe. Jedino tako su mogli da se brinu za njega. Deda je često noću izlazio iz stana, bos, lutajući ulicama koje ne prepoznaje.

Par je noći provodio pričajući o tome kako sačuvati dedu, kako što bolje brinuti o njemu. Tri godine kasnije, deda je umro.

Njih dvoje su ostali sami. Konačno je došlo vreme o kome su sanjali ceo život. Deca su odrasla, osamostalila se. Nisu imali potrebe da brinu ni o deci ni o roditeljima. Sada je došlo vreme da žive za sebe. Putovanja. Vreme je za putovanja!!!

Ali tada je došlo do novog problema - nisu imali o čemu da pričaju. Kad odu na more, on dan provodi na plaži, dok ona obilazi znamenitosti. Uveče, kada bi došli u sobu, nisu imali o čemu da razgovaraju. Njega ne zanimaju ekskurzije, a nju plaže. Pokušali su da nađu zajednički hobi, ali uzalud.

Shvatili su da ih je ceo život spajala samo zajednička briga.

Polako su počele svađe. A onda su seli i odlučili da se raziđu. Shvatili su da im je za srećan brak uvek bio potreban neko drugi.

Neko o kome bi brinuli. A kada toga nema, onda nema ni braka.

Čovek mi je tada rekao: „Celog života smo bili kao dva borca iste vojske u nekom ratu. Postavljen je zadatak da učimo i rastemo – učili smo i rasli. Oboje smo razbijali glavu, ali smo rešavali zadatak. Zadatak je bio lečiti, negovati, odgajati, vaspitavati. I kada se rat završio i napokon došao mir, došao je svet u kojem vojska nije bila potrebna. Dakle, vojnici se sada razilaze u različitim pravcima, jer zajedno mogu samo da se bore, ali sada je rat završen."