SRBI SU JEDAN OD RETKIH NARODA ZA KOJE SE VERUJE DA IMAJU ZAVET SA BOGOM: Ovo je dokaz!

Mi Srbi smo jedan od retkih naroda na ovom svetu koji su zavetni. Naš zavet se sastoji u onome što Sveti Justin Ćelijski i Vranjski kaže da je to naše, srpsko izdanje jedne hrišćanske ideje o zrnu koje umire da bi potom rodilo mnoge plodove.

Ljubomir Simović u svom scenariju za film “Boj na Kosovu” 1989. godine najbolje to opisuje u molitvi koju na kneževoj večeri izgovara Sveti knez Lazar:

“Nek’ nemamo ništa do jedno zrno soli, al’ nek’ sve bude njime osoljeno. I kad nam sve odnesu vode i vatre, to jedno zrno neka nam bude sve. Amin!”

Taj naš, srpski zavet sa Bogom najbolje je objašnjen u epskoj pesmi “Propast carstva srpskoga“ i on se sastoji u izboru između carstva zemaljskog i Carstva Nebeskog. To je izbor Svetog kneza Lazara i svih Srba sa njim:

“Mili Bože, što ću i kako ću?

Kome ću se privoleti carstvu?

Da ili ću carstvu nebeskome?

Da ili ću carstvu zemaljskome?

Ako ću se privoleti carstvu,

privoleti carstvu zemaljskome,

zemaljsko je zamaleno carstvo,

a nebesko uvijek i dovjeka”

Na izboru kneza Lazara za Carstvo Nebesko, koji počiva na temelju svetosavskog učenja, počiva ceo srpski narod, njegova kultura i istorija. On je suština našeg postojanja. Kosovski zavet se nalazi u ravni sa Svetosavskim zavetom (koji kod Srba ima funkciju kao Mojsije kod Jevreja) i oni se prožimaju.

Iako moderne nacije nastaju tek u 18. veku, samo pojedini narodi imaju samosvest o svom postojanju i pre toga, a to su na primer Rusi, Grci, Srbi, Englezi…

Zavetne nacije, koje imaju zavet sa Bogom i svest o svojoj Božijoj izabranosti rađaju se najviše u romejskom (vizantijskom) civilizacijskom krugu, kao i kod nekih protestanata tj. kalvinista koji veruju u svoju izabranost.

Osim nas, slične zavete vidimo i kod Jermena, čija je monofizitska crkva Novi Izrailj, kod Jevreja nosilac izabranosti je jevrejski narod, a kod Etiopljana nosilac je Solomonska dinastija. Kod takvih naroda i zaveta, ključan odnos je odnos Boga i izabranog naroda, pri čemu to nije pogodba sa Bogom, već je u pitanju opredeljenje i zavet tj. vera da kada narod ili njegovi vladari prekrše postojeći zavet sa Bogom, za to plaćaju veliku cenu.

Naš zavet sa Bogom tj. svetosavski i kosovski zavet prekrišio je, na primer, car Dušan, onim što je učinio sa svojim ocem, potom nekanonskim uzimanjem eparhija Carigradske patrijaršije i sukob sa Carigradskom patrijaršijom. Cena za takvo ogrešenje mora da se plati, a to je sudbina njegovog sina, cara Uroša. Knez Lazar je taj koji miri Carigrad i Pećku patrijaršiju. A potom novo sagrešenje o srpski zavet čini Vuk Branković i srpski velikaši svađom oko carskog prestola Nemanjića u trenutku turske najezde:

“Velikaši, proklete im duše, na komate razdrobiše carstvo.”

“Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova smrtna sagrešenja.“

I tako dolazi cena koju zavetni narod plaća i to traje sve dok se ne vrati Bogu i svom zavetu sa Njim.

Nadamo se samo da su nove generacije Srba i njihovih vođa svesne našeg zaveta sa Bogom i da znaju kakve posledice po sve nas donosi kršenje tog zaveta.