Roman Polanski u četiri zida

Njegove filmove ili obožavate ili posmatrate sa gađenjem. Za jedne je Polanski (Roman Polanski) suvi genije, dok za druge predstavlja bolesnog čoveka, silovatelja, demona. Iako je karijeru započeo gotovo stidljivo, akcentujući neosporan talenat, ovaj poljsko-francuski režiser, scenarista, producent i glumac brzo je postao meta tabloida, a njegov odnos prema životu okosnica njegovih filmova.

Detinjstvo je proveo obeležen jevrejskim poreklom i strahotama II svetkog rata. Njegova trudna majka ubijena je u Aušvicu, a mladi Roman je uz pomoć oca uspeo da preživi rat sa mnogo posledica, koje će mu kasnije doneti nepresušan izvor inspiracije za mnogobrojna filmska dostignuća. Pre rata filmove je voleo, a nakon rata ih je video kao beg od surove stvarnosti. Karijeru je započeo kratkim filmom Two Men and a Wardrobe, koji mu je doneo evropsku slavu, a nakon još nekolicine uspešnih kratkih filmova, Polanski postiže uspeh i sa svojim dugometražnim prvencem, Knife in the Water. Taj film mu donosi i prvu nominaciju američke filmske akademije, a zatim sledi Repulsion, prvi u ''apartman'' triologiji, kojem će se kasnije pridružiti Rozmarina beba i film Stanar, u kom Polanski glumi glavnu mušku ulogu.

Kada je na snimanju horor-komedije Bal vampira upoznao Šeron Tejt (Sharon Tate), činilo se da Polanski živi američki san. Uspešan, priznat, srećno zaljubljen u seks simbola i glumicu u usponu, Romanov život postao je potpuni kontrast njegovog odrastanja. Ali, život ne piše bajke, a u slučaju proslavljenog režisera, često piše košmare. Nakon samo godinu dana sreće i blagoslova, leta 1969. godine Tejtova, zajedno sa njihovim zajedničkim prijateljima biva iskasapljena od strane članova sekte Čarlsa Mensona (Charles Manson). Tejtova je bila u osmom mesecu trudnoće.

Nakon tragedije usledila je medijska pompa, u kojoj su mnogi optužili Polanskog za smrt supruge i nerođene bebe. Smatrali su režisera đavolovim izaslanikom, čiji je film Rozmarina beba, direktno uticao na ubistvo Šeron Tejt. Ipak, demonizacija Romana Polanskog uslediće tek 1977., kada će biti optužen za silovanje trinaestogodišnje Samante Gejmar (Samantha Geimer). Tokom suđenja Polanski je pobegao iz SAD-a i nikada se nije vratio. Utočište je našao u Francuskoj. Kazna ga je delimično stigla 2009. godine, kada se, poput likova u triologiji apartman, našao u kućnom pritvoru. Ipak, Polanski nikada nije bio u zatvoru, a na pitanje zašto je pobegao, odgovorio je da se čitava mašinerija okrenula protiv njega, kao i da je sudija radio u korist svoje slave, ne mareći za pravdu. Ipak, on nije negirao odnos sa maloletnom devojkom, tvrdeći da nije znao koliko ima godina i da se nije radilo o prinudnom odnosu. Čini se da je istina negde između.

Triiologija filmova koji se dešavaju unutar četiri zida: Rozmarina beba, Repulsion i Stanar dele nekonvencionalan prilaz psihološkim trilerima, poigravajući se sa zamućenom ljudskom psihom i fobijama. Iako se radi o tri različita filma sa potpuno različitim likovima, atmosfera ih spaja, te je teško govoriti o jednom, a ne osvrnuti se na preostala dva.

Repulsion

Film Repulsion iz 1965. godine koncentrisan je na život mlade Karol, koju glumi Katrin Denev (Catherine Deneuve). Ona je drugačija od ostalih devojaka, mada se na samom početku nije jasno zbog čega. Stvari postaju očiglednije kada njena sestra Helen otuputujte sa dečkom, a Karol ostaje sama u stanu. Započinju košmari, koji postaju stvarnost, zidovi pucaju, simbolišući šta se zbiva u mozgu prelepe junakinje. Kako vreme odmiče, čini vam se da sve dublje tonete u psihodeličnu realnost van realnosti, da bi vas spektakularno otkriće i rasplet sačekao u poslednjoj sceni ovog remek-dela. Crno- bela tehnika u kojoj je sniman, filmu daje posebnu dozu jeze, gotovo odvratnosti. Takođe, on postavlja temelj za odnos Polanskog prema ženskim likovima, što će mnogi kasnije povezivati sa njegovim privatnim životom. Polanski će ubrzo dobiti etiketu ženomrzca, mada je daleko ispravnije reći da je umesto mržnje osećao strah.

Rosemary's Baby

Rozmarina beba je, jednostavno rečeno, kultni film i jedno od najboljih kinematografskih ostvarenje u domenu psiholoških trilera sa elementima natprirodnog. Glavna uloga pripala je Miji Ferou (Mia Farrow), koja je te davne 1968. postala It devojka Holivuda, a njena dečačka frizura iz filma bila među najupečatljivijim frizurama kinematografije. Film počinje gotovo idilično. Mladi bračni par useljava se u novi stan, zbližava sa komšijama, a zatim Rouzmari ostaje trudna. Tada počinju da padaju maske, te otkrivamo da su dobrodušne komšije u stvari satanisti. Situacija izmiču kontroli kada Rouzmeri ostaje bez jedine osobe koja je mogla da joj pomogne. Mi, publika, delimo njene emocije, strah, paranoju, košmare i sumnje, sve vreme tražeći racionalno objašnjenje. Tek onda kada više ne možemo da dokučimo da li se radi o ludilu ili natprirodnim silama, dobijamo jednostavno objašnjenje, ali umesto olakšanja slede neverica i preispitivanje. Za Polanskog, ovo je bila prva adaptacija jedne knjige, koja je kasnije dobila nastavak. Poslednjih godina priča se o rimejku, ali su fanovi originala odlučni da ne dozvole holivudskoj mašineriji da eventualno upropasti ovaj klasik.

The Tenant

Stanar, iz 1976. godine zaokružio je priču Romana Polanskog o najmračnijim delovima ljudskog uma. Polanski se ovde pojavljuje u glavnoj muškoj ulozi, dok je noseća ženska rola poverena Izabeli Ađani (Isabelle Adjani), još jednoj francuskoj lepotici neospornog talenta. Iako se ovaj film smatra najslabijim u triologiji, postoje određeni moment koji ga izdvajaju, čineći ga drugačijim od prethodnih i samim tim posebno upečatljivim. Klustrofobija i paranoja zauzimaju najveći deo priče, ali za razliku od prethodnika triologije, na neka pitanja nikada nismo dobili odgovor. Trelkovski se useljava u stan, u kom se prethodna stanarka Simon bacila kroz prozor. Polako, Trelkovski poprima njene dnevne navike, jede njen doručak, puši njene cigarete, sve do momenta kada obuva njene cipele i stavlja periku. Stanar ostaje enigma jer je kraj otvoren interpretaciji. Svakako je zanimljivo da je Polanski odlučio da sebe stavi u ulogu muškarca koji ludilom nateran postaje žena. Većina reditelja-velikana imala je daleko jasniji odnos prema polovima, dok je kod Polanskog taj odnos i dalje pomućen, takođe ostavljen interpretaciji.

Koliko god se trudili da odvojite rad umetnika od njegovih privatnih događanja, sa Romanom Polanskim to je gotovo nemoguće. On nije sebi dozvolio da se posveti jednom žanru, već završava poglavlja svoje karijere paralelno sa poglavljima svog života. Iza svakog odgovora, nailazite na novo pitanje, novi film, koji će vam pokazati njegovo novo lice. Protekla decenija Polanskom je donela Oskara za biografsku dramu o Holokaustu Pijanista, adaptaciju Olivera Tvista, politički triler sa vrhunskom glumačkom postavom The Ghost Writer. Iako se bliži osamdesetoj, ne prestaje da radi, a kako je sa francuskom glumicom Emanuel Senje (Emmanuelle Seigner) u srećnom braku od 1989. godine, burnu prošlost je ostavio iza sebe. Ipak, čini se, da će kotroverza o Polanskom kao umetniku, reditelju i čoveku živeti zauvek.