Dan kada sam kćerki skuvala prvu šoljicu kafe je dan koji je promenio sve!

Kada sam rodila svoje prvo dete – kćerku, bila sam najsrećnija žena na svetu! Mislila sam: rodila sam sebi drugaricu. Tako je i bilo sve do njenog tinejdžerskog perioda, a onda - preokret!

Sve što bih joj rekla bilo je propraćeno suzama, napadima histerije i očajanjem: „Ti mene ne razumeš!“ Kao da je ovo neko drugo dete! Prestala je da mi se poverava, da mi priča o momcima, simpatijama, novim prijateljstvima, snovima i nadanjima... Nekako je počela da se udaljava od mene, što je u meni probudilo inat i želju da stvari vratim na staro. Da opet pričamo i provodimo zajedničko vreme kao nekad.

Ono što mi se u tom momentu učinilo kao logično, bilo je da odem kod svoje mame i pitam je za savet. Pomislila sam-verovatno je i ona kroz isto ovo prošla sa mnom!

„Skuvaj joj jednu kafu i samo sedi pored nje,“ nasmešila se moja mama. „Kako god tebi izgledalo, to je jedan tako običan, a tako moćan ritual koji čini da sve samo od sebe krene i trenutak koji tera svakoga da se otvori“.

Nisam baš bila preterano oduševljena ovim savetom, ali pošto drugi izbor nisam imala, odlučih da je poslušam. Nisam imala šta da izgubim, a da li ću nešto dobiti – bila sam skeptična. U svakom slučaju, pomislila sam – makar ću popiti dobru kafu, a možda ću uspeti i da prizovem u sećanje one divne, davne dane kada je meni moja majka kuvala kaficu i kada sam ja njoj pričala svoje tinejdžerske tajne...

Sutradan sam nestrpljivo čekala da kćerka dođe iz škole. Pripremila sam nove šoljice za kafu: sa lavandom i leptirićima na njima. Nekako su mi bile baš onako „ženske“. Skuvala sam domaću kafu, sipala u šolje i čekala.

Amargedon u vidu moje šesnaestogodišnje kćerke ušao je u kuhinju. Uz tresak je bacila školsku torbu na pod kuhinje i uz uzdah sela za sto. Tiho sam prišla i ispred nje spustila šoljicu tople, domaće kafe koja se još pušila. Sela sam preko puta nje sa istom šoljicom u rukama. Uz obostrano ćutanje, ja sam uzela prvi gutljaj kafe. Malo posle mene, to je učinila i ona.

„Bljak, uopšte ne shvatam zašto ljudi piju kafu,“ rekla je u svom otresitom maniru.

„Dodaj malo šećera pa onda probaj. Bubice, otkriću ti jednu tajnu, život ti je isto kao i kafa: ako ti ne odgovara njegova gorčina ti dodaj neke male stvari koje će da ga zaslade. Pa će sve opet biti lepše i lakše...“

Na moje iznenađenje, ona uzima kašičicu šećera, ubacuje je u kafu, lagano meša, pa me pogleda onim njenim divnim, vragolastim pogledom, kao da smišljamo neku zaveru.

Srkne jednom, pa drugi put.. „Sledeći put kad srkneš i progutaš kafu, kaži „ahhhhh“ i pusti da iz tebe izađu brige,“ kažem joj kroz smeh.

Srkne treći put i uz izdah kaže: „Ahhhhhh...“ Smejemo se srećno. Smejemo se kao nekad...A onda su reči počele da teku...

Ne mogu više ni da se setim o čemu mi je pričala, ali znam da je ispred mene „izlila“ svoju dušu i sa poslednjim srkom te divne domaće kafe, kao da je sva gorčina izašla iz nje, a meni se opet vratilo moje dete. Vratili su se naši razgovori i naše vreme koje posvećujemo jedna drugoj.

Dan kada sam svojoj kćerki skuvala prvu domaću kafu, bio je dan koji je promenio sve. Tu i tada, započele smo jedan ritual kojeg se grčevito držimo svakog dana.

Bez obzira šta se oko nas događa, mi smo sigurne da će sve biti dobro - sve dok zajedno pijemo kafu iz naših „ženskih“ šoljica i pričamo, pričamo, pričamo....