Jutarnja navika koju nikad ne propuštam

Mene je moja majka naučila da uvek nađem vremena za sebe. Tokom mog odrastanja, pobrinula se da dobro zapamtim njene reči:

"Svaka žena uvek treba da ima vremena da sama sa sobom popije kafu, da ode na sistematski jednom godišnje i kod frizera (makar) jednom mesečno! Ovo je obavezno, a sve drugo je po volji!"

I sama živi po tom načelu, pa je nama, njenim kćerkama ostalo samo jedno: da živimo kako nas je naučila.

Ovo njeno nepisano pravilo slepo sledim godinama, pa čak i sada kada sam i sama majka. Da li znate koliko je sada to teško? Pošto imam dva školarca koja treniraju po dva sporta, dan mi se sastoji od jurnjave od škole do sportske sale i tako svaki bogovetni dan!

Dodajte tome i školske obaveze, rođendane i ostale propratne aktivnosti i dobićete rezultat da, kao i većina majki, svoj život živim kao „muva bez glave“.

Neko bi rekao da je nemoguće u tom gustom rasporedu naći vremena za sebe, ali ja kažem da je sasvim izvodljivo.

Ja sam jednostavna žena i moji ukućani znaju da ću stići i nemoguće samo ako me puste da svako jutro sama, na miru, popijem svoju jutarnju kafu. Ako me ujutru ne diraju, neću ni ja dirati njih! Mirna mama, mirna kuća.

Tako ja svako jutro ustanem vrlo rano i dok svi još spavaju, stavim vodu za domaću kafu. Zatim uzimam svoju omiljenu šolju i u nju sipam vrelu, crnu tečnost. Ima nešto posebno u toj jutarnjoj navici. To je ono što me smiruje, što mi daje veru da će dan biti dobar, jer je moja jutarnja kafa dobra. Tada sedam sama sa svojim mislima i sabiram i oduzimam sve što mi je život dao.

Dok sve lepo izvažem, popijem i poslednji srk kafe, prođe tu nekih pola sata. Sa druge strane, vikendom dozvolim sebi da spavam malo duže i da čekam da me muž probudi sa tek skuvanom kafom koju popijemo uživajući u zajedničkom druženju i pravljenju planova za vikend koji je pred nama.

Ako me neko nekad bude pitao za recept za sreću, reći ću mu da je to mogućnost da svako jutro sam sa sobom, na miru, popiješ šoljicu punu opojne arome, neponovljivog mirisa i ukusa, koja posloži misli i opusti telo, i da energiju potrebnu za sve što dan sa sobom nosi.

To nije luksuz, to je potreba! Toliko dugujemo sebi!