Jovan Dučić kao negovatelj filozofsko-etičke proze duboko je promišljao motive čovekovog ponašanja, apsurdnost i paradoksalnost njegovih postupaka, borbe između onog što jesmo i onog što želimo biti. Napisavši zbirku filozofske proze "Blago cara Radovana" sa nastavkom "Jutra sa Leutara" poklanja nam pravo blago misli, reči, pitanja i odgovora.
U vremenu ekspanzije motivacionih knjiga, govora, "life coach" trenera, Dučićeva filozofsko-etička proza čini se i dalje kao neprevaziđeno delo interpretacije svih psiholoških stanja i anatomije duše. Pisano lakim stilom, bliskim čoveku prošlog veka kao i ovog, Dučić nas uči "higijeni duše".
Pored tumačenja praktične i utešiteljske proze, čitajući Dučića možemo naučiti i puno o tadašnjim velikanima, saznati neke zanimljivosti o njihovim životima i delanju – o Platonu, Sokratu, Aristotelu, Vergiliju, Geteu, Aleksandru, Puškinu, Stendalu, Šopenhaueru, o istoriji umetnosti i razvijanju kolektivnog ukusa naroda.
Čini se da su se ljudi hronološki menjali načinom življenja, izgledom, delanjem, ali suština ljudske psihe izgleda je ostala nepromenjena. Ljudi su tada patili i radovali se, bili tužni i srećni, svađali se i mirili, kajali, plesali, a to rade i danas.
U poglavljima o sreći, ljubavi, ženi, prijateljstvu, mladosti i starosti, pesniku, herojima, prorocima, kraljevima, mirnoći, mržnji, plesu, ljubomori, sujeti, strahu, razočaranju, rodoljublju, karakteru i uljudnosti, ogoljena je istina i suština naše podsvesti. Knjiga koja je bezbroj puta citirana, i kojoj je mesto definitivno uvek na dohvat ruke jer pročitati je jednom nije dovoljno, topla je preporuka za svakog čoveka bez obzira na književni ukus.
Naše proste istine grandioznom arhitekturom Dučić je iscrtao rečima finim, jednostavnim, a dubokim. Dirajući u srž našeg srca i psihologije, Dučić je opravdano jedan od najomiljenijih pisaca naše književne scene.
(Stil.kurir.rs/Kultivišise)
Dučić je znao anatomiju ljudske duše.