U periodu ranog detinjstva roditelji, ili staratelji, imaju izuzetno značajnu ulogu. Njihovi postupci određuju mnogo toga. Od njihovih postupaka zavisi koliko ćemo verovati sebi, drugima i životu uopšte. Koliko ćemo voleti i poštovati sebe. Koliko ljubavi ćemo verovati da zaslužujemo. Koliko ćemo biti samostalni. Koliko sposobni za bliskost. Koliko prodorni u hodu kroz život.
Istina je da su rane godine veoma važne za formiranje ličnosti i karaktera, ali detinjstvo ipak nije sudbina uklesana u kamenu.
Roditelji su oni koji su nam dali život, oni kroz čiju ljubav smo došli na ovaj svet.
Roditelji su oni koji su radili najbolje što su znali i umeli, oni koji su nam svoju ljubav pokazali onako kako su znali. To je istina, makar to nama izgledalo nedovoljno i nepravilno.
Neki su previše uskraćivali a neki previše štitili. Neki su naizmenično radili i jedno i drugo.
Svaki roditelj greši, manje ili više, češće ili ređe. Te "greške" kasnije možemo da koristimo kao izgovor za svoje neuspehe, a možemo i da ih iskoristimo da ispravljajući ih, steknemo neke važne životne veštine.
Vreme i energiju koju ulažemo u okrivljavanje roditelja možemo isto tako da preusmerimo na preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život i preduzimanje koraka u ostvarenju svojih ciljeva i snova.
Čovek je zaista odrastao onda kada prestane da krivi svoje roditelje i nauči da ceni ono što je dobio i nadoknadi ono što nije.
(Stil.kurir.rs/Autor:Jelena Pantić/Putovanje u središte srca)
"Dete je otac čoveka", rekao je Frojd.