oči

Najlepša poezija Mike Antića: U svakom septembru ima nečeg nalik na tihe rastanke!

Mika Antić je dopunio mnoga detinjstva i dorekao mnoge živote. ... Oni koji su ga poznavali kažu da je bio sav od pesme, sete i dobrote

Objavljeno: 01.09.2020. 11:02h 11:05h
Autor:
Foto: Printscreen Facebook/ Miroslav Mika Antić

Miroslav Mika Antić bio je sprski pesnik koji je svojom poezijom ostavio neizbrisiv trag.

Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila.

Oči:

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću. Primetiš to po iskračalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem: Neponovljivi Miroslav Mika Antić!

foto: Printscreen/ Youtube/ Miroslav Mika Antić

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veća od kuće", kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću."

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: "Niko me na svetu nije pokori sem mene".

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Nesuđena ljubav Stevana Sremca: Zbog nje je do kraja života voleo samo kafanu i samoću