Rečju, ima tu svačega što nam okupira misli, i prilično je važno kako taj “materijal” koristimo i kontrolišemo i šta uopšte u misaoni prostor puštamo. Neka od novijih istraživanja pokazuju da gotovo 10% naših misli podrazumeva i neku vrstu poređenja sa drugima. To možda ne zvuči preterano dramatično u pogledu procenata (mada da se razumemo nije ni malo) ali je zapravo prilično problematično jer je konstanta na dnevnom nivou i znači da živimo u stalnom stanju svesnog ili nesvesnog poređenja sa ostalima u pogledu izgleda, privlačnosti, zarade, uspeha, ostvarenosti i svih dugih kategorija koje mogu da se izrode.
Teorija o društvenom poređenju, to jest teorija prema kojoj pojedinac određuje svoju društvenu i ličnu vrednost u odnosu na druge i u skladu sa tim koliko odskače od njih (u pozitivnom ili negativnom smislu) je poznata još od sredine XX veka kada ju je uspostavio psiholog Leon Festinger, a dosta je relevantna i danas. Drugi (ljudi koji nas okružuju) su prvo najbliže "oruđe" kojim možemo da procenimo svoje (ne)uspehe, ali uprkos tome što nam dolazi logično i gotovo i prirodno, ne znači da to i treba da činimo. Istina doduše, takva poređenja nekima budu i korisna, jer im daju dovoljno motivacije da napreduju i grade se, težeći da budu kao neko ali u većini slučajeva se završi sa osećanjem dubokog nezadovoljstva, osećanjem krivice i nedovoljnosti. Uostalom bilo da šteti ili koristi, činjenica jeste da je u suštini nepotrebno, jer kao što japanski monah Ogui (Sensei) kaže: “Cvet se ne takmiči sa cvetom pored sebe, on samo jednostavno cveta”. Zato, ukoliko vas uhvate napadi poređenja i misli o nedovoljnosti, predlažemo tri sjajne taktike za neutralisanje istih.
Svima je poznato da nam na dnevnom nivou misli šaltaju posvud, od važnih, poslovnih i porodičnih situacija i informacija koje moramo da rešimo, preko najnovijih pesama kojima smo opsednuti i koje jednostavno ne žele da nas napuste do memova koji nam flešuju po glavi u neobičajenoj dinamici.