Oca su joj ubili, nju strpali u logor: Neverovatna životna priča najlepšeg modela 60-tih sa titulom grofice! (FOTO)

Grofica Vera von Lehndorf-Stejnort skoro četiri decenije živi povučeno, retko se pojavljuje u javnosti, ali uvek izazove jednaku pažnju kao nekada, kada je vladala modnom scenom. Krajem šezdesetih bila je najtraženiji i najplaćeniji model na svetu, dnevno je zarađivala 10.000 dolara, pozirala najpoznatijim fotografima i glumila u filmovima. Iako je u osmoj deceniji života, 2010. je na London Fashion Weeku prošetala modnom pistom u modelima brenda Giles Deacon. Mada su njen angažman na reviji mnogi protumačili kao Veruškin veliki povratak u javnost i svet mode, ona iz njega, zapravo, nikada nije ni otišla. Pozirala je 2008. za Veniti Fer saKejt Mos, Penelop Tri i Tvigi, jer su proglašene “najvažnijim londonskim licima”, Guči je početkom 2010. godine njene stare fotografije iskoristio za reklamnu kampanju satova, a snimila je modni katalog za italijanski brand OVS.

PROŠLOST ZA PAMĆENJE

Visoka, vitka, plavokosa i plavooka Veruška rođena je 14. maja 1939. godine u Konigsbergu (današnji Kaliningrad u Rusiji), kao grofica Vera von Lehndorf-Stejnort. Ćerka grofice Gotlib von Kalnejn i poznatog antinaciste Hajnriha Grafa von Lehndorfa, jednog od učesnika Operacije Valkira, atentata na Hitlera, rano je ostala bez oca: streljan je 1944. godine.

Sa majkom i tri sestre bila je primorana da napusti dom, ostavši bez ičega. Najpre su bile smeštene u Gestapovom radnom kampu, onda su devojčice odvojene od majke i odvedene u gradić Bad Zahsa zajedno sa ostalom decom, a posle rata ponovo su pronašle majku.

“Takvu prošlost nemoguće je zaboraviti, precrtati, sakriti ispod luksuzne odeće, minimalizovati uz pomoć body paintinga, transformišući se jednom u zebru, drugi put u praistorijsku životinju i tako redom. Ali, nije se lako niti suočiti sa takvom prošlošću. Tek trideset godina posle svih tih dešavanja počela sam malo-pomalo da prerađujem svoju bol, da je ublažavam… Nije nimalo bilo lako, a bila sam dete. Svakog dana govorili su nam kako će nas sutra ubiti. Po završetku Drugog svetskog rata mnogo je onih koji su mene i moju porodicu nazivali kriminalcima. Kada se samo setim učiteljice koja deci govori kako među njima sedi ćerka jednog izdajnika i ubice… Kako sam unezvereno ispitivala majku, tu jadnu ženu koja je preživela rat, logor i ostala sama. Naučile smo da se sporazumevamo očima i malo smo pričale o prošlosti, nakon što mi je objasnila da je moj otac bio heroj, a ne zločinac. Ni danas neki ne znaju da je moj otac, čije telo nikada nismo pronašli, bio član Pokreta otpora. Posle svega što se dogodilo mojoj porodici, godinama sam živela kao pod vodom, ne znam ni kako sam isplivala, kako sam preživela. Možda jer sam se pretvarala da se ništa nije desilo. Onda sam počela da se pitam kako da nađem način da živim u ovom svetu, gde je moja domovina, gde da živim. Uvek sam se bojala da ću ostati zaboravljena u nekom uglu.”

IZGLED I HARIZMA

Uprkos nesrećnim dešavanjima u najranijem detinjstvu, Veruška i njene sestre odrastale su prilično bezbrižno, trudeći se da ne misle previše o prošlosti i držeći se zajedno. Zbog čestih promena mesta boravka, Veruška je promenila čak trinaest osnovnih i srednjih škola. Studirala je umetnost u Hamburgu, a kada je 1959. godine preselila u Firencu, ubrzo ju je otkrio fotograf Ugo Mulas.

Nemoguće je bilo ne primetiti je, s obzirom na impozantnu visinu od 185 centimetara. Mulas joj je otvorio vrata modelinga, a zatim su veza s fotografom Frankom Rubartelijem i prijateljstvo sa Ajlin Ford, iz slavne Agencije Ford, učinili da joj se život potpuno promeni: od anonimne studentkinje postala je tražen i uspešan model.

Prema mišljenju mnogih fotografa, njena fotogeničnost je neprevaziđena, te ne iznenađuje da je deset godina bila istinska diva naslovnica prestižnih časopisa – Vog, Harpers Bazar, Intervju, Lajf, te muza velikih fotografa kao što su Mulas, Franko Rubarteli, Ričard Avedon, Irvin Pen. Neodoljiva je bila umetnicima: Salvador Dali ju je izabrao za njegove Shaving Cream Sculptures, italijanski glumac, reditelj i dramaturg Karmelo Bene za film Salomé. Avedon je šezdesetih toliko bio oduševljen Veruškinim izgledom i harizmom da ju je nazvao najlepšom ženom na svetu.

“Avedon je bio fantastičan, najveći od svih, tražio je i moje mišljenje, znao da prihvati i neke moje ideje, iako je prva saradnja bila očajna. Toliko sam se zbunila da sam lakom za oči naprskala trepavice. Oči su mi postale užasno crvene, od snimanja nije bilo ništa, a Avedon je rekao kako nikad nije sreo gluplju devojku. Irvin Pen je bio potpuno drugačiji, hladan, profesionalan i na distanci. Ali, ne sećam se da sam ikada igde srela takvu santu leda kao što je Ana Vintur”, izjavila je Veruška u jednom intervjuu.

TAJANSTVENA ŽENA

“Kreće se kao niko drugi ko hoda ovom zemljom,” izjavio je glumac Dejvid Hemings, sa kojim se pojavila u kultnoj sceni Antonionijevog filma Blow-Up (1966). “Obožavala sam Mikelanđela Antonionija, ali nisam znala da je bio u studiju tog dana i posmatrao dok me fotografisao Dejvid Montgomeri. Od jakog svetla reflektora nisam videla kome pripada figura čiju sam siluetu nazirala u uglu. Međutim, kada sam završila, reditelj, koji je tražio inspiraciju za scenu koju je trebao snimati sa Hemingsom, prišao mi je i upoznali smo se. Toliko sam bila uzbuđena i počašćena ponudom za film, da mi nije palo na pamet da je ponuđeni honorar od 1.000 dolara smešan za nekog ko, kao ja, zarađuje deset puta toliko. Nikad mi nije bilo jasno zbog čega mi je tih nekoliko minuta u filmu donelo ogromnu popularnost”, rekla je.

Postoje momenti kada zbog određene srećne okolnosti postaneš slavan, a to se Veruški desilo zbog filma Blow-Up, i još ranije, kada je stigla u Njujork i pričala kako je razbaštinjena i plemićkog porekla, te izmislila egzotično ime Veruška. Govorila je sama sebi – želi li ići napred u svetu mode, mora naći način da izrazi nešto iznenađujuće i neobično. “Nikako nisam želela da budem obična, hodajuća vešalica za odeću, jedna od onih koju niko nikada neće da pita za mišljenje, čak ni o haljini koju nosi. Tada nije bilo slavnih ruskih ili istočnoevropskih modela, tako da sam svoje lične drame krila iza ličnosti jedne tajanstvene žene, koja ne stiže ni sa Istoka ni sa Zapada. Tada niko nije ni znao gde je taj pruski gradić Konigsberg, u kojem sam rođena, koji je danas u Rusiji i zove se Kaliningrad.”

GOVOR TELA

Godine 1965. počela je da radi na transfigurama, bodi artu, gde je šminka transformisala njeno telo, stvarajući joj drugu kožu, pa se pretvarala u zmiju, biljku, leoparda… “Slikanje je oduvek bilo moja velika strast, počela sam da se bavim modelingom kako bih mogla da studiram umetnost. Još kao devojčica želela sam da budem umetnica, a oslikavajući svoje telo mogla sam da se pretvaram da imam perje, krzno, krljušt, lišće… To je bilo fantastično iskustvo. U tome je, mislim, jedna od tajni mog uspeha – nemati granica u manifestaciji ličnosti. Oblačeći se ili skidajući, svejedno. Razlike nema, bitan je govor tela. Današnji top modeli misle samo na slavu i novac, ja sam telo koristila kao instrument umetnosti.”

Veruška danas živi u Berlinu, okružena svojim mačkama, povremeno brinući i o kućnim ljubimcima komšija: “Moj dom je u delu grada koji se smatra siromašnim, gde sve košta manje, pa je i najam stana povoljniji nego bilo gde u Evropi. Ovde je stvoreno jedno kosmopolitsko društvo koje voli Berlin i njegovu stalnu transformaciju, u kojem svako uspeva fantastično organizovati svoj život”, kaže Veruška, koja se ponekad, kako bi izbegla dosadne pozive, zna pretvarati da je sekretarica i u telefonsku slušalicu izgovoriti: “Žao mi je, gospođa danas ne želi ni sa kim da razgovara.”

Grofica Vera von Lehndorf-Stejnort je fascinantna dama, pravi dokaz da godine nemaju veze sa šarmom, da sa 81 možete da izgledate sjajno, biti prisutni u medijima, oblačiti se moderno, a ni jednog trenutka ne izazvati podsmeh ni publike ni medija. “Teško je objasniti nekadašnje shvatanje lepote. Nikad se nisam smatrala lepom, ali znam da lepota dolazi iznutra. Kada tog nečeg više ne bude u meni i lepota će nestati.”