Pre dvadeset i pet dana sam, iz najveće ljubavi, ostavljena: Pa, ko je ovde lud?

Pre dvadesetipet dana sam, iz najveće ljubavi, ostavljena.

"S tobom sam potpuno, ali ne mogu. Tebe želim, s tobom se budim, s tobom ležem, ali ne mogu. Nikad pre mi se nije desila ova emocija, sve ovo, ja ne znam kako je biti sa zrelom osobom, plaši me sve što je u meni načeto."

Plače pred tobom, vidiš da ne laže. Znači, nije neko drugi u pitanju, a i da jeste – to je eskapizam u naviknuto, u lakše, u jednostavnije. Plače pred tobom, vidiš da se kida – želi te, ali ne može. Pa, šta je to?

Ako se svim delovima svog duhovnog bića napnem, razumem – Razumem da je tuđi odlazak (svaki) povratak sebi.

Razumem da kroz ljude sa kojima smo gledamo sebe u ogledalo.

Razumem da je svaki odlazak podsetnik da je vreme da se suočimo sa sobom, i vidimo koji smo to majčin strah iz utrobe sa sobom poneli, pa uvek završimo sa ljudima koji nisu za našu dušu.

I ako imaš petlje – ovo "razumem" pretočiš u "krećem da osvešćujem", pa tako igranka bez prestanka.

E, ali tu je gospodin Ego koji se ne smiruje.

Pustim Ego da povede monolog, a onda krenu da, kao loptice skočice, odskaču po glavi misli, i udaraju o otupele hodnike lobanje popunjene samo jednom rečenicom – “ostavljena sam”. I vrtim tu misao, dajem joj 3D i 4D forme, pravim tajmlajn svakog dodira i pogleda u glavi, izmičem se i primičem se od nas, od odlaska – da razumem. Ali, Ego k’o Ego – ne sluša nego me vraća na početak, pa kaže:

Aha, okej. Razumem. Čekaj, šta razumem?

Odlaziš jer se budiš i cvetaš, nisi naviknut da ti je tako, pa ideš.

U redu, ima smisla. Ima li?

Ne znam, to nije moja istina.

Moja istina je da sam ostavljena 72 sata nakon rečenice "Ne postoji to što može da se desi da te pustim. Ovu sreću ne dam nikom."

Čekaj, ko je ovde lud?

Ne želiš nas dovoljno. Ma, nije to, onakvi dodiri se ne glume. Ono kada drhtiš dok te grlim se ne glumi. Ono kada me gledaš kao da sam jedina na svetu se ne glumi. One reči su tačne. Onaj strah je istina.

Ne. Čekaj. Ali, ostavljena sam.

I opet, ukotviš se u sebe i prizivaš logiku jer, emocija ovde nije validna. Zid – ponovo. Ništa ti nije jasno, i još jednom te Ego podseti da si ostavljena. I kažeš sebi: Okej, ostavljena sam. Preživela sam mnogo gore od ovoga. Sve je u redu.

Mislim, nije u redu, ali biće u redu.

U jednom trenutku.

Super sam, danas ću da se doteram i briga me. Biću super. Jesam super.

A onda krene da tutnji.

Tum-dum, tum-dum, tum-dum… srce, mozak, i telo posle dugo vremena vibriraju istim onim ego-osećajem koji si sebi zabranila. Osećajem zbunjenosti. Nerazumevanja. Straha. Tuge. Razočaranosti. Ni posle par dana tutnjanje ne prestaje, a ti i dalje tumaraš po sebi da nađeš razloge koje, racionalno, ne umeš da objasniš. I boli te, jebote. Baš te boli.

Boli te koža koju više ne ljubiš, i laž u koju si verovao.

Bole te sva prećutkivanja između, sopstvena naivnost i slabost koju osećaš, svakodnevno.

Boli te svako slovo onog "Ajmo kad se vratiš iz Švedske na vikend zajedno negde" i svaka slika koja iskrsne pred očima.

Boli te lice koje više ne gledaš, i glas koji ćeš uskoro zaboraviti.

I kao raspadaš se i skupljaš se, ali boli te… i to je u redu. Mislim, nije u redu, ali biće u redu.

U jednom trenutku.

I onda…

I onda shvatiš, da bi preživeo samog sebe moraš da pustiš.

Odmah.

Sutra.

Za mesec dana ili sedam godina.

Ali moraš da pustiš.

Da pustiš svakoga da živi svoju istinu koje nisi više deo – iz ovih ili onih razloga. I da oprostiš sebi svaki naredni sat u kojem ćeš patiti. Da ga prihvatiš, odživiš, i oprostiš. Jer –

Baviti se tuđim razlozima u svrhu razumevanja istine nije ni malo zahvalna rabota. Izgoriš i sagoriš, a i dalje ne znaš je li ono što si shvatio produkt tvoje želje, ili istina koja ti je pala u krilo zahvaljujući tvojim, tobože, jakim intelektualnim i emotivnim kapacitetima. Iscrpiš se, izgoriš, i sve što znaš je da na desnoj strani kreveta sada bleji jastuk koji povremeno zagrliš, čisto da ga ugreješ, da ne bude da nikog nema tu. A nema. Hej, a i vreme je da se okreneš sebi i zavoliš sebe.

Kakve veze ljubav prema sebi ima sa svim ovim?

Nisam ni ja znala i shvatala, jer nisam umela. Ali evo, izgleda, počinjem da razumem i prihvatam da ljubav prema sebi ima neke velike veze sa svim tim – sa ostavljanjima i ostajanjima, sa sopstvenim bolom i srećom, sa istinama i lažima. Da kad počneš sebi da priznaješ sebe kroz partnerska i prijateljska iskustva, u stvari, kreneš putem Istine. Tada i shvatiš da ovo, sve ovo, nije ni do koga nego do tebe. Da su ti dati ljudi da se kroz njih zapitaš, da se kroz njih razumeš, da sebe shvatiš.

Priznajem, još uvek sam na putu da sve razumem u celosti.

Još uvek me omete sudar racionalnog (naučenog) i duhovnog (emotivno-(ne)osvešćenog).

Kad budem razumela sa sigurnošću o čemu se radi, verovatno ću pisati i o tome.

Jer jedino što dobro znam je da jasno pišem o svemu što boli, što bi rekao Hemingvej.

Ali, zar ljubav prema sebi nije… data? Šta tu ima da se uči?

Kada sam prvi put čula ono čuveno “Moraš da voliš sebe da bi te neko drugi voleo”, pomislila sam “Koliko ovi ljudi lupetaju, kakve su to metafizike, naravno da volim sebe, pa ko ne voli sebe!”. I onda, malo po malo, počneš da, iskustvom i ne tako prijatnom repeticojom kroz partnerske i prijateljske odnose, daješ sebi odgovor na pitanje koliko sebe voliš. Ispade, i ne baš onoliko koliko može, a može.

A strogi smo. Mnogo smo strogi prema sebi.

Pogledaš levo, pogledaš desno, deluje ti da svi sijaju, a ti tako stojiš, čekaš svoje rešenje, čekaš svoju ljubav, čekaš da razumeš. I dok tako čekaš, ona ista nemila repetcija s početka te vodi istim iskustvima sa različitim JMBG-om. Ali ti čekaš, i gledaš okolo, jer šta je život ako ne upoređivanje sa drugima, zar ne? Pa, ne. Upoređivanje sa drugima je možda i majka svih zajeba jer dok se porediš zanemariš sebe.

Dakle, ona sija, on sija, oni sijaju. A ti u mraku. Pa čekaj, gde je tvoje svetlo?

Na kraju tunela, u nečijim očima, ili ipak u završetku kanalizacionog otvora? Izgleda da je u tebi. U meni. U odluci da ga nađemo. Da ga jebem. Tu je negde, daj da vidimo gde. Ako smo spremni. Ako ne, idemo nazad na početak, pa još jedan JMBG, pa još poneka laž, pa još poneko “Kako je moguće da mi nedostaješ, a nismo se videli samo jedan dan.”

Dokle?

Duhovne prakse kažu “I vodiće te Život na ista iskustva sve dok ne naučiš. Sve što dobiješ, sve je lekcija do spoznaje Sebe, prihvatanja Sebe, lečenja svojih rana, isceljenja i vraćanja Sebi kroz prihvatanje i voljenje.”

Prakse psihologije i psihijatrije (sa svim svojim podvrstama) kažu “Prihvati odgovornost za pogrešne odabire, svojim iracionalnim uverenjima upadaš uvek u iste situacije i nalaziš iste ljude.”

A ti sebi kažeš “A gde sam ja u svemu tome, i šta je moja istina?” I shvatiš da si negde između.

Između Sebe i onoga što tražiš, Između ljubavi koju imaš da daš i one za kojom tragaš, Na klackalici između “ma, boriću se” i “ne mogu više”, …i tako dok sam sebe ne samelješ do iscrpljenja.

Dok ne isplačeš sve pretke koji su ti preneli svoje strahove kroz DNK – Dok ne odužiš karmičke grehe, i sretneš svoju Darmu, Dok ne odjecaš svaki uskraćeni roditeljski zagrljaj, I majčine grudi na kojima nisi dovoljno dugo ležao, Dok ne odtuguješ sve što si potisnuo i pustio da te vozi do besvesti.

Je l’?

Da.

I baš tu, između svega što sebi priznaš da jesi i onoga što ni ne znaš da jesi, desi se. Šta? Ne znam, nešto. Neki Univerzum, neki Bog, nego Svetlo, neka Nauka, neka Spremnost. Neko “Oče Naš” ili “Ong Namo Guru Dev Namo”.

Međutim, čak i tada – i dalje ne razumeš, ali se prepustiš. Prepustiš se spoznaji, prepustiš se učenju, prepustiš se oslobađanju od svega što te koči. I dalje malo plačeš, a malo hitro kroz život. Jen’, dva… jen’, dva dok ne skapiraš šta ti se to sve desilo, od čega se to zapravo isceljuješ, a ne od čega misliš da se isceljuješ. Zapitaš se tu što toliko bežiš od sebe, i šta sve treba sebi da priznaš. Umireš po nekoliko puta u satu, danu, nedelji – pa onda oživiš. I tako u krug. Teško je, preteško. I ne znaš šta ćeš sa sobom veći deo vremena, ali polaziš iz tačke gde više nisi kukavica. Sad si odlučio da sebe otvoriš, da iščupaš iz sebe demona što te godinama vuče, baciš ga pred sebe i kažeš AJDE, DA VIDIM, GUKNI – ŠTA HOĆEŠ OD MENE, I DOKLE? DOKLE ĆEŠ SAM(A) SEBI BITI NAJVEĆI NAPRIJATELJ?

I dalje tutnjiš. Tum-dum, tum-dum, tum-dum… srce, mozak, i telo posle dugo vremena vibriraju istim osećajem. I ništa ti nije jasno. Ali se nadaš. Nadaš se da ćeš razumeti razloge – tuđe.

Da ćeš razumeti sebe u svemu tome.

Jer više, nisi onaj koji je ostavljen. Sad si neko ko je probuđen. Okrenuo si se sebi. Sebi praštaš.

I nadaš se, između svega što osećaš i vidiš, da će kroz verovanje i spoznaju, ono što te je ubilo toliko puta, zapravo, biti ono što će te do kraja, isceliti. I pomoći ti da se ponovo rodiš u Svetlosti. Zbog sebe, ne onih koji će doći da te vole i ne vole.

I dokle tako? Ma ko zna. Dok ne doživiš Sebe, prvo. Dok ne zavoliš Sebe. Dok ne prihvatiš Sebe. Valjda.

U šta god da verujete, i kako god da živite – samo počnite da volite sebe. Evo i ja ću. Pa ko prvi Sebi, nek’ javi kako je.

*U trenutku kada je nastao ovaj tekst, patila sam. Sada sam dobro, bolje. I radim na sebi. Oko se okrenula ka unutra. Slušam sebe, osluškujem. Postavljam sebi pitanja koja nikada nisam. Čujem se. Ako čitaš ovaj tekst dok prolaziš kroz slično, obećavam ti – bićeš i ti bolje. Hoćeš. Samo, ne zanemaruj sebe. I budi nežan prema sebi.

Autor: Emilija Cvijanović