Kako je moglo doći do toga da skonča u bedi i samoći, preživljavajući od daća i zadušnica na beogradskim grobljima? Šta se to desilo sa njom, šta se to desilo sa nama?
Srem. Sveta Fruška Gora. Bukovac i Vrdnik. Tačke u kojima počinje put slavne Srpkinje, Milice Stojadinović.
Nije slučajno Milica potekla iz ovog dragulja srpskog, posutog svetim manastirima i ispresecanog bogotražiteljskim putevima, iz te zemlje svetionika i pribežišta, zemlje s viševekovnim "pogledom na Srbiju”. Ovaj predeo, sa mnogo slojeva, istorije, mita, viteštva i molitve, odredio je umnogome život, snove, ideale i poeziju Milice Stojadinović.
Milica srpska Pesmotvorka, Milica "Vrdnička vila", Milica Jovanka Orleanka, Milica patnica srpska. Sva ova lica u nežnoj ličnosti vrle Srpkinje, te Milice, koje se, avaj, sa velikim zakašnjenjem opet prisećamo. Da li imamo pravo da naše velike ne prepoznamo na vreme, ili da sebe (ne njih!) jednostavno prepustimo takvom zaboravu kad nam se ushte?
Nekada je bila veoma poštovana, voljena i slavljena. Njena poezija treperi od rodoljublja i čistog, gotovo naivnog uzbuđenja i zanosa. Pripada starijem pesničkom naraštaju, onom koji je pevao četrdesetih godina XIX veka, ali je njena uzvišena osećajnost za srpski rod tesno povezuje i sa nastupajućim romantičarima. Ipak, Milica ne otvara svoje žensko srce, ne otkriva svoje devojačke snove, svoje tajne čulnosti. I veli:
Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
Nit rosna kiša rad koga pada,
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvstva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim?
Iz daleka su poznati dolazili u Vrdnik da je posete i da vide njene „nadzemaljske oči”. Bila je Vukova mlada učenica, njegova „kći iz Fruške”, i vredno je sakupljala narodne umotvorine, žarko želeći da „svet vidi ko su Srbi”.
Bila je prijateljica Ludviga Augusta Frankla, Johan Sajdl joj je posvetio pesmu, Ivan Mažuranić i Jovan Subotić joj dolaze u posete, Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković je veličaju svojim stihovima.
Svuda se znalo za Milicu, pesnikinju srpsku. Veliki Njegoš je govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori.”
Knez Mihailo Obrenović ju je smatrao svojom prijateljicom i slovila je kao njegova dvorska pesnikinja.
IZMEĐU ARKADIJE I TAME
Šta se to desilo, te Milica ostade sama i zaboravljena?
Postoje dva ključna, sudbonosna preloma koja su trajno obeležila Miličinu sudbinu, njen život i njenu smrt. Dva raskršća na tragičnom putu između Arkadije i Tame. Jedan momenat je svakako iznenadna smrt kneza Mihaila, a drugi je njen konačni odlazak iz Vrdnika u Beograd, nekoliko godina pred smrt.
Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura Srbije bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikad nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti se nije više javno angažovao, iako ga je kralj Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba. Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.
Smrću kneza Mihaila Milica gubi velikog prijatelja, ali i pokrovitelja. Knez Mihailo ju je veoma cenio kao pesnikinju i pomogao je štampanje njenih prvih zbirki pesama. Milica se često prisećala njihovih dugih razgovora, vođenih dok je bila na dvoru. Nikada se nije oporavila od tog gubitka, ali ostaje uspravna i visoka u svojoj patnji. Sve više ju je osvajalo osećanje udaljavanja; njime je prigušivala istinu da se u njoj začeo i raste nenadoknadiv gubitak. Od tada je lebdela u vremenu iščekivanja da se dogodi što se mora dogoditi.
Drugi momenat, njen konačni odlazak iz Vrdnika, opet je iznuđen. Bila je prinuđena da ode, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su „gazile tuđe noge”. Te 1875. njen brat prodao je i njen poslednji vinograd, i veći deo njihove roditeljske kuće. Nije to mogla da gleda, da podnese. Napušta svoju Arkadiju, kako ju je često nazivala. Bol zbog svega što ju je snašlo možda najbolje ilustruju njene reči: „Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva.” Ili: „Evo raj ostavljam, bez krivnje i greha.”
Često predeli i duše stvaraju jedno drugo, a sada sve ono što je volela, postaje samo senka i misao.
Iz daleka dolaziše da vide njene "nadzemaljske oči". Posećuju je Jovan Subotić i Ivan Mažuranić, Johan Sajdl joj posvećuje pesmu, svojim stihovima veličaju je Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković, Vuk je zove svojim "čedom Fruške", knez Mihailo sebe smatra njenim prijateljem i zaštitnikom, mitropolit Mihailo je lično poziva u Beograd, a Njegoš za nju veli: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori."