Evo čemu nas je naučio korona virus: Nije vreme za opstanak, vreme je za početak života!

Zaspali smo u jednom svetu, a probudili se u drugom. Svet se promenio.. Hodočasnička mesta su prazna: Meka, zid plača i druga mesta...

Izgleda da Bog više nije napolju ili na određenim mestima, on je gore! Iz prazih svetilišta sada nam jasno to daju na znanje. Boga možemo pronaći unutra: u kući, u nama samima.

Pandemija je pokazala da je 90% profesija i aktivnosti neobavezno, čak i beskorisno. Vreme je da otkrijemo svoj potencijal, nešto što zaista ima smisla, a ne nešto upadljivo i nasilno.

Došlo je vreme da istinski razotkrijemo i zadaće naše Duše. Nije vreme za opstanak, vreme je za početak života!

Diznilend više nije čarolija, Pariz više nije romantičan, restorani i tržni centri više nisu toliko značajni, Kineski zid više nije tako atraktrivan.

Sada je očigledno da nas te stvari nisu zabavljale, već odvlačile pažnju, jer ih je bilo previše. Odvraćali su nam pažnju od nas samih. Ali sada ima puno vremena za prave stvari. Sada su svi shvatili šta je najvažnija stvar. Duša!

Sada razumemo kućne ljubimce. Razumemo kako su se osećali zatvoreni u 4 zida po ceo dan. Malo je verovatno da će čovečanstvo nakon karantina nastaviti da u kući drži pse i mačke. Zato što sada znaju kako je živeti takav život.

Priroda nas je postavila na pravo mesto!

Lična i živa komunikacija postala je luksuz i zabranjen plod. Sad znamo koliko je dragocena. Da biste poštovali prirodu, više živu komunikaciju ne menjajte onom preko Interneta.

To što ne posećujemo roditelje i rodbinu postalo je manifestacija brige i ljubavi. Tako da razumemo koliko su nam važni i dragi, koliko nas zaista vole. Tako da nakon karantina cenimo vreme provedeno sa njima uživo, i da to radimo češće.

Oduzeto nam je ono što nismo cenili, tako da bismo sreću konačno cenili. Shvatili smo za nekoliko dana da luksuz, lepota i novac ne vrede ništa, jer kad nemaš kiseonik - sve je drugo manje bitno.

Svi su jednaki. Svi smo u istom čamcu. A ono što je stvarno dragoceno, nije ono za čim su svi jurili.

I dok smo mi zatvoreni, priroda se leči...

Priroda postaje lepša, čistija, skladnija. Zaključavši ljude u ćelije, Bog nam je dao do znanja da mi prirodi nismo potrebni. Nama je priroda neophodna, ali ne i mi njoj!

Kada se jednom vratimo u svet, možda treba da upamtimo da smo mi gosti na ovoj planeti, a ne njeni gospodari!

(Stil.kurir.rs)