Dea Đurđević: Logično je da smo u strahu, ali ne verujem da ćemo umreti od gladi u doba korona virusa!

Dea Đurđević ima 28 godina i jedno je od najvoljenijih TV lica Pink televizije. Iako je prošle godine nesrećnim slučajem ostala bez ruke, lepa plavooka i plavokosa novinarka predano i profesionalno radi svoj posao, kao da se ništa nije dogodilo. Čak se i program koji vodi zove "Novo jutro" što je simbolično za mladu ženu toliko punu života i snage.

Kako izgleda rad u Jutarnjem programu u situaciji kada vlada pandemija koronavirusa, plus u vanrednom stanju?

- Televizija Pink je preduzela sve neophodne mere kako bi nas zaštitila. Na ulazu se meri temperatura, dezinfikuju ruke i garderoba, uzimaju maske... Ali, i mi zaposleni maksimalno vodimo računa, nosimo maske i rukavice, svoja dezinfekciona sredstva i poštujemo propisnu razdaljinu kako bismo se zaštitili maksimalno. Što se tiče programa, gotovo ceo je fokusiran na koronavirus, počevši od gostiju do uključenja, pa nam se čak neki gosti uključuju i putem skajpa jer moraju da budu kod kuće ukoliko su stariji od 65 godina. Ne pravimo nikakve ustupke jer je zdravlje najvažnije.

Kako se vi i vaša porodica snalazite? Jeste li od onih kuća koje su napravile zalihe ili ne?

- Nismo pravili zalihe, jer smatram da svako treba da kupi onoliko koliko mu treba da bi ostalo i za druge. Razumem da smo mi narod koji je preživeo dosta ratova i sankcije - što nosi velike traume, i logično mi je da su stariji ljudi u strahu, ali zaista ne verujem da ćemo u doba korone umreti od gladi. Pre ćemo umreti ukoliko se ne budemo pridržavali saveta stručnjaka.

Jedino sam obavila neku veću kupovinu kada sam nosila svojoj baki hranu. Ona živi u drugom gradu i starija je od 65 godina, pa sam htela da ima sve što voli, jer ne može da izlazi da kupi. Naravno, osnovne potrepštine ima ko da joj kupuje svakodnevno.

Dragan Marinković Maca: Kad ne ide, najbolje je biti pošten i otići. Ali dete to ne sme da oseti!

Prošla godina je bila strašna za vas, svi to znamo. U nesreći ste izgubili ruku, 21 operacija, 200 uspavljivanja, čeka vas još tretmana. Ipak, ne samo da je glava na ramenima, već radite punom parom. Volja za životom je najbolji lek, zar ne?

- O da. Toliko su mi puta rekli doktori: "Dea, sada je težak period, moramo da se borimo zajedno, da preguramo još samo ovo"... A ispostavilo se da je ceo moj boravak u bolnici, u stvari, bio taj "težak period" i da ga još nismo u potpunosti "pregurali", jer i dalje imam razne poteškoće. Ali, najvažnije je da nisam više u životnoj opasnosti. I u tom periodu kada sam bila lice u lice sa smrću nikada, ali baš nikada mi nije bila opcija smrt. Odbijala sam da umrem.

Ja nisam zaslužila da umrem i to nisam smela da dozvolim. Borila sam se svom snagom! I onom koju nisam ni znala da imam kako bih preživela.

Šta vam posle nesreće najteže pada u svakodnevnom životu?

- Najteže mi pada to što ne mogu sama da se istuširam, obučem i jedem. Strašno je kada si nemoćan za neke osnovne životne potrebe. Mada, mogu da hodam, da zagrlim, da radim i to je nešto o čemu sam maštala mesecima dok sam ležala u bolnici.

Uvek ste govorili koliko vam je značila pomoć majke u teškim trenucima. Da li je tako bilo oduvek, od detinjstva?

- Da, mama je uvek bila tu za sve. Kad je teško, kad sam srećna, kad mi je potreban savet za bilo šta... Moja majka je moj najbolji prijatelj celog mog života i njoj mogu da zahvalim za sve ovo što sam sada.

Da li vam prija što je vaš dečko Mladen Mijatović dve decenije stariji od vas? Volite iskusne muškarce?

- Ne gledam Mladena kroz razliku u godinama. Ja sam presrećna pored njega i koliko vidim i osećam - i on pored mene. Mislim da je to najvažnije, a ne koliko ko od nas dvoje ima godina. Oboje smo bili odrasli i ostvareni u onome u čemu smo hteli kad smo se upoznali. Dopali smo se jedno drugom i, eto, lepo nam je.

Tramp ima jasan stav prema životu Harija i Megan u Los Anđelesu: Neka sami plaćaju svoj luksuz!