Kad je rodila trojke, muž je otišao po pelene: Vratio se kad su deca bila već odrasli ljudi!

Živeli su u malom gradu, kao obična porodica. Oboje su radili, dani su prolazili u svakodnevnim aktivnostima. Tada se desilo čudo: ona je zatrudnela. Na ultrazvuku ih je čekalo još jedno iznenađenje: dobiće trojke.

Sve bi bilo uredu, da je novca bilo više, ali dani su prolazili u isčekivanju nepoznatog.

U sedmom mesecu Ana je osetila trudove. Došla je hitna po nju, a nekoliko sati kasnije, doktor je javio Nenadu: "Čestitamo, dobili ste trojke!"

Ana je bila presrećna, napokon su svi tu - porodica je na okupu. Iz nekog razloga, muž nije delio tu radost. Povlačio se u sebe, zamišljeno je zurio u jednu tačku.

Prošlo je dvadeset dana, kada je Ana sa bebama došla kući iz porodilišta. Nenad je otišao po pelene za decu i nije se vratio!

Ana ga je zvala na telefon, tražila kod prijatelja, rodbine, ali je samo saznala da je dobro.. Koliko god je pokušavala da dođe do njega, nailazila je samo na ćutanje....Ana je odlučila da se pozabavi decom, o Nenadu više nije htela da razmišlja.

Oko dece su joj najviše pomagale majka i sestra. Kada su deca malo odrasla, Ana je dobila posao, a deca su išla u vrtić. Kada su deca napunila 4 godine, Ana je donela važnu odluku: zbog posla se iz unutrašnjosti preselila u glavni grad.

Bila je marljiva i vremenom je daleko dogurala na poslu. Sreća je bila što je radila u dobroj firmi i uz pomoć države, kao samohran roditelj, uspela je da uz beneficije kupi stan. Deca su krenula u školu, a njena majka joj je mnogo pomagala oko njih.

Prošlo je deset godina od kako je poslednji put videla muža. Jednog dana kada je izlazila iz firme, srela je Nenada. Radio je u firmi sličnoj njenoj, ali dok je ona bila na rukovodećoj poziciji, on je radio kao obični menadžer.

Nenad je prvo bio zbunjen, jedva je prepoznao Anu, da bi zatim počeo da se pravda zašto je iznenada otišao.

Tražio je da mu oprosti i da mu dozvoli da viđa decu. Ani je prekipelo! U par reči stala je sva gorčina koja se nakupljala godinama:

"Tako kako ti klečiš preda mnom, ja sam dve godine klečala pred šefom da bih dobila slobodne dane kada su deca bila bolesna. Radila sam danju i noću kako bih imala dovoljno da ih nahranim, dok si ti bio ko zna gde.

Danas kada sma napokon uspela da izgradim i sredim sebi život, ti bi da ti dam mesta u njemu?!? E, pa ne može!

I kada deca odrastu oni će sami da odluče da li će komunicirati sa tobom ili neće, ali od mene ne očekuj podršku!"

Nije znala da li se pokajao, da li mu je krivo što je tako postupio, u svakom slučaju o njemu više nikad ništa nije čula. Odlučila je da deci sve ispriča, da oni sami kasnije odluče da li će hteti da budu u kontaktu sa takvim čovekom!

(Stil.kurir.rs)