Za decu

3 pesme o Svetom Savi: Ovo svako srpsko dete treba da zna!

Sutra slavimo Svetog Savu, zaštitnika dece, dečju školsku slavu.

Objavljeno: 26.01.2020. 11:20h 11:40h
Autor:
Foto: Shutterstock

Običaji nalažu da svako dete na Svetog Savu mora da nauči barem jednu novu stvar. Najbolje bi bilo da savlada jednu pesmicu. Stoga vam donosimo tri pesmice o Svetom Savi koje se veoma lako pamte:

Sveti Sava

Mogao si biti vladar,

vladarskoga roda Ti si,

i da vladaš srpskom zemljom,

mogao si, ali nisi.

Rastao si sa knjigama

na očevom belom dvoru,

zavoleo Boga, ljude

i sanjao Svetu Goru.

Mogao si vladar biti

kojeg mrze ili vole,

ali, Ti si svome rodu

otvarao crkve, škole...

Otada se u srcima

Tvoja mudrost deci javlja

i pobožno, svi imaju peticu iz PRAVOSLAVLjA.

(Miroslav Kokošar)

****

Rastao je dečak Rastko hranila ga rujna zora, on napusti dvore oca a primi ga Sveta gora.

U Hilandaru kaluđeri stare knjige i ikone vreme što se suncem meri vekovi u oltar zvane

Učio je vredno tiho veru, ljubav i poštenje prava srpska pletenica zanela ga Studenica.

Sveti Sava rasu slova kao ratar žita nova da naraste znanje đaku i uzvisi glavu svaku.

(Momir Dragićević)

*****

Ko udara tako pozno

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?

"Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata, sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, klonulo je moje telo, umorne su moje noge - al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata".

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.

A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi. On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete, i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.

Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi, ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi. Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo, a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“. Vekovi su prohujali od čudesne one noći, vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći. Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava, jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.

(Vojislav Ilić)