3 pesme o Svetom Savi: Ovo svako srpsko dete treba da zna!

Običaji nalažu da svako dete na Svetog Savu mora da nauči barem jednu novu stvar. Najbolje bi bilo da savlada jednu pesmicu. Stoga vam donosimo tri pesmice o Svetom Savi koje se veoma lako pamte:

Sveti Sava

Mogao si biti vladar,

vladarskoga roda Ti si,

i da vladaš srpskom zemljom,

mogao si, ali nisi.

Rastao si sa knjigama

na očevom belom dvoru,

zavoleo Boga, ljude

i sanjao Svetu Goru.

Mogao si vladar biti

kojeg mrze ili vole,

ali, Ti si svome rodu

otvarao crkve, škole...

Otada se u srcima

Tvoja mudrost deci javlja

i pobožno, svi imaju peticu iz PRAVOSLAVLjA.

(Miroslav Kokošar)

****

Rastao je dečak Rastko hranila ga rujna zora, on napusti dvore oca a primi ga Sveta gora.

U Hilandaru kaluđeri stare knjige i ikone vreme što se suncem meri vekovi u oltar zvane

Učio je vredno tiho veru, ljubav i poštenje prava srpska pletenica zanela ga Studenica.

Sveti Sava rasu slova kao ratar žita nova da naraste znanje đaku i uzvisi glavu svaku.

(Momir Dragićević)

*****

Ko udara tako pozno

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?

"Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata, sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, klonulo je moje telo, umorne su moje noge - al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata".

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.

A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi. On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete, i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.

Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi, ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi. Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo, a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“. Vekovi su prohujali od čudesne one noći, vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći. Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava, jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.

(Vojislav Ilić)