Tri godine bez Bate Živojinovića: On se smehom borio protiv gorčine života, mi se sa osmehom prisećamo njegovog života!

Iako se njegov doprinos našoj kinematografiji ne dovodi u pitanje i osvedočen je brojnim nagradama, popularni Bata Životinja, kako ga je zbog upornosti i marljivosti krstio reditelj Predrag Dinulović, uvek je skromno govorio o sebi i svom radu.

"Nema lepšeg posla od ovog: ljubiš se s glumicama, družiš s kolegama... A nije potreban ni neki naročiti talenat, ja sam živi dokaz za to", šalio se na svoj račun velikan filmskog platna.

"Trudio sam se, a i dan-danas nastojim da što pre zaboravim ono što sam radio i ono što ne valja, a čega je verovatno bilo više nego onoga što valja", rekao je jednom prilikom Bata. "Ništa u ovom poslu nije teško, teško je samo kad nema posla. Zbog toga nikada nisam birao uloge, igrao sam skoro sve što su mi nudili."

I kada je govorio o svom životu, Bata se često pozivao na slabo pamćenje:

"Detinjstvo skoro da ne pamtim, kao ni ovu starost. Neću da se sećam šta mi se sve događalo u životu", kaže. Rođen je 5. juna 1933. u selu Koraćica na Kosmaju, gde je živeo sve dok zbog bolesti nije bio prinuđen da pređe u Beograd. Otac Dragoljub bio je činovnik, a majka Tiosava domaćica. On i sestre Stanka i Nada bili su patrijarhalno vaspitani, pa je uvek isticao da je sve što je kod njega dobro poneo iz svoje kuće. Iz Drugog svetskog rata zapamtio je samo nekoliko nejasnih slika, a zahvaljujući sukobu svoga oca sa četnicima, dospeo je, kao i čitava porodica, u Beograd. Kao dete nije ni sanjao da će biti glumac.

Batin otac nije bio najsrećniji što mu se sin zamajava umetnošću, a Bata je u Krsmancu radio sve fizičke poslove, uglavnom statirao i iz prikrajka učio zanat. Sa njima je išao i na dve radne akcije, Šamac–Sarajevo i Beograd–Zagreb, a potom odlučio i da završi škole za glumu. Vredan i uporan, uz majčinu i sestrinu nesebičnu pomoć, za osam godina završio je Srednju glumačku školu u Nišu i Novom Sadu i beogradsku Pozorišnu akademiju na koju je primljen iz trećeg pokušaja. Studirao je u klasi Jovana Kulundžića, zajedno sa Radom Đuričin, Ružicom Sokić, Nikolom Simićem, Radmilom Andrić.

Prvi aplauz na sceni dobio je na svojoj diplomskoj predstavi "Laža i paralaža" u Narodnom pozorištu, a zaslužio je najvišu ocenu. Na preporuku Soje Jovanović angažovan je u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je radio deset godina. Za prvu ulogu na daskama koje život znače, namazali su ga imalinom. Bio je crnac Lesi u kultnoj "Mački na usijanom limenom krovu" Tenesija Vilijamsa.

"Odgovaralo im je kako izgledam, bio sam visok, suv. A valjda su i gledali neku predstavu, pa su videli i da znam ponešto." Kao i u pozorištu, Bata je i na filmu radio sve i nije se libio ni da statira. Zvezdu u njemu prvi je video reditelj Veljko Bulajić, s kojim je počeo saradnju epizodom u filmu "Vlak bez voznog reda" 1959. godine, a potom snimio i filmove po kojima ga pamte milioni "Kozara", "Bitka na Neretvi", "Veliki transport", "Obećana zemlja". Prvi pokazatelji uspeha bile su mu nagrade, među kojima je tada najznačajnija bila Zlatna arena na festivalu u Puli.

"Svake godine pojavljivao sam se u sve više filmova i ljudi su počeli da me pamte. Dobijao sam iposlove van Srbije, a prava popularnost došla je s prvom televizijskom serijom "Građani sela Luga". Tada su počeli da me prepoznaju i na ulici, što mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo", govorio je Bata i isticao da je veoma brzo počeo da izbegava televiziju, jer se bojao da ga se publika ne zasiti.

"Obožavam komedije. Za njih ne moraš da budeš ni zgodan ni lep", govorio je glumac i konstatovao da se ne bi ’leba najeo ni kao ljubavnik.

"Da sam igrao samo ljubavnike i intelektualce, bio bih gladan i žedan. Ne stidim se toga." Na setovima se nije štedeo: bacao se u ledenu vodu, skakao iz helikoptera, lomio kosti, davio se nekoliko puta, a na snimanju filma "Sok od šljiva" skočio je naglavce na podvodnu stenu islomio vrat.

"Radio sam neke stvari opasne po život ne zbog svoje ambicije već zbog publike koja bi trebalo da vidi da sam to ja. Negde sam grešio i to sam platio. Ja sam od onih što se ne nauče dok ne lupe glavom o zid, i to bukvalno", govorio je Bata. Da se uvek nesebično davao profesiji, pokazao je i 2011. kada je snimajući svoj poslednji film "Led", sa punih 78 godina ponovo povredio nogu koju je godinama lečio od gangrene. Radio je više nego što običan čovek može, snimao čak po 14 filmova godišnje.

Zbog stalnih angažmana na snimanjima a kasnije i u Skupštini i stranci, trpeo je njegov privatni život. Supruga Julijana, koji svi znaju kao Lulu, podizala je njihovo dvoje dece sama.

"Moja žena je nas troje, sina Miljka, ćerku Jelenu i mene, izvela na put", izjavljivao je često ističući da je brak bila jedina konstanta u njegovom burnom životu. Julijanu je upoznao kao mlađu sestru svog druga, još dok je nosila pelene. Obratio je pažnju na nju tek kada je gledajući je kako igra košarku na Malom Kalemegdanu, shvatio da je izrasla u prelepu devojku.

"Bila je to ljubav na drugi pogled", opisao je on početak 55 godina duge veze u kojoj su dobili sina Miljka (54) i ćerku Jelenu (51) kao i šestoro unučadi.

"Imao sam utisak kao da sam je tek tada prvi put video. Više nije bila mala, već lepuškasti devojčurak koji zavređuje pažnju." Veliki šarmer za kojim su ludele žene širom sveta, nije imao veliku zavodničku reputaciju, ali odmah je uspeo da ubedi Lulu da pođe s njim u Skoplje, gde je igrao neku predstavu. Njen otac bio je veoma ljut zbog toga, pa je poslao telegram upravniku pozorišta tvrdeći da mu je glumac oteo mezimicu. Sve se ipak dobro završilo, a zaljubljeni par ubrzo se i venčao.

"Nije bilo vrdanja. Kada smo se vratili, nije mi bilo druge nego da se oženim kidnapovanom Julijanom", prisećao se nekada Bata, koji je kasnije proputovao čitav svet i družio se s najlepšim ženama svog vremena, a ostao privržen svojoj ljubavi iz mladih dana. Ona je znala da ga prati i da se nosi s njegovom slavom, a glumac joj je na tome jednom prilikom i javno zahvalio primajući nagradu za životno delo:

"Svi znaju kako je tekao moj privatni život koji u stvari nisam ni imao. Hvala mojoj Luli, ženi koja je uvek bila uz mene i koja je gradila moj karakter." Kada se danas osvrne na svoj život, Bata je siguran da nema za čim da žali. Naprotiv.

"Dobio sam više nego što sam očekivao i u najluđem snu. Dobro sam i prošao kako sam počeo: u prvom filmu ubili su me posle dva kadra."