Bezbrižno detinjstvo nije imao. Postao je vojnik sa osam godina, kada više i nije imao mnogo izbora. U to vreme već je bio siroče. Na početku Prvog svetskog rata, Austrougari su mu ubili celu porodicu.
O tome je svedočio istoričar Petar Panić.
"Momčilo Gavrić rođen je 1906. godine u selu Trbušnica, kod Loznice. Kada je otpočeo Prvi svetski rat, prema frontu na Drini dejstvovala je austrougarska 42. domobranska pešadijska divizija, poznata i kao Vražja divizija. Pripadnici te divizije, mobilisane na prostoru BiH i Hrvatske, činili su stravične zločine nad stanovništvom zapadne Srbije. Čitavu porodicu Momčila Gavrića – roditelje i sedmoro braće i sestara, pobili su pripadnici te divizije. Pokolj je bio toliko surov da je poklana i sva stoka. On je čudom preživeo, jer ga je otac poslao po zapregu kod strica. Kada se vratio i ugledao pobijene članove porodice, uputio se prema Gučevu.
Tamo je pronašao Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i priključio se toj jedinici. Istoga dana imao je i svoje prvo ratno iskustvo, kada je, kao izvidnica puka, bombama napao austrougarske položaje i svetio svoje najmilije. Dopušteno mu je čak da puca iz topa, radi osvete svoje porodice.
Sudbina Momčila Gavrića najjasnije ilustruje veliko stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.
"Svakako da tragična sudbina najmlađeg kaplara srpske vojske podstiče na razmišljanje i ilustruje tragične dane srpske istorije, međutim, ukupno uzevši, ceo Prvi svetski rat je ilustracija bezgranične žrtve za slobodu koju je podneo jedan narod, od dečaka do starca", objašnjava Panić.
A taj dečak je bio i Momčilo Gavrić.
O svemu što se događalo njegovom ocu Momčilu Gavriću, sin Branislav saznaje kada je imao onoliko godina koliko i tata kada je pošao u rat. Za portal 24.sedam je rekao:
"Moj otac je bio pravi Srbin, voleo je svoju zemlju i svoj narod i uvek je govorio: "Zapamtite, deco, ovu jednu zemlju imate i volite je." U vreme kada sam imao devet godina pričao mi je o Prvom svetskom ratu. Govorio mi je da je on sa osam godina imao čin kaplara, a sa 11 podnarednika. To je za mene bilo neshvatljivo, jer sam u osnovnoj školi učio o Mirku i Slavku i Titu. Samo to sam znao. Nisam ni znao da je bio Prvi svetski rat."
Posle šest godina provedenih u ratu, Momčila su 1930. godine u 24 godini pozvali da služi vojni rok. Apsurd i nepravda za najmlađeg srpskog heroja rata.
Momčilo Gavrić je, i pored svih zasluga u Prvom svetskom ratu, morao da "dosluži" vojsku nove države. Priča se da se oficir hrvatske nacionalnosti izdrao na Gavrića jer mu nije verovao da je vojsku već služio i da je nosilac Albanske spomenice. Kako nije želeo da napiše "priznanje" da nije služio vojsku, odslužio je dva i po meseca u vojnom zatvoru, otkriva nam istoričar Panić.
Treba naglasiti da je u Drugom svetskom ratu Momčilo bio zatočenik zloglasnog logora "Banjica", te da je odatle spasen intervencijom Dragog Jovanovića i Boška Bećarevića, a na samom kraju rata komunisti su ga kao saradnika okupatora predali na streljanje. Streljanja ga je spasao jedan partizanski major koji je ipak znao ko je Momčilo Gavrić.
O tome nikada nije želeo da govori, kaže Branislav Gavrić.
"On nije voleo da priča o nedaćama koje su ga zadesile i dugo o tome i nije govorio, čak ni meni ni mom bratu, a ni majci nije hteo da kaže šta je sve doživeo. I kada je doživeo da ga izvedu pred streljački stroj. Sećamo se samo da su došli po njega i odveli ga. Nikada nije rekao gde je bio i šta je preživeo. Odbijao je da priča o tome."
Postoji podatak da mu se sa izrazima divljenja obratio general Lepardije, rekavši da bi, da je francuski vojnik, imao spomenik na Jelisejskim poljima. Momčilo Gavrić je, pored mnogobrojnih srpskih, nosilac i francuskog odlikovanja, koje mu je 1985. uručio francuski predsednik Fransoa Miteran.
"Čini mi se da je podvig mladog Momčila privlačio više pažnje stranaca nego našeg naroda", zaključuje istoričar Petar Panić.
