Dobila sam četvrto unuče. Ko god me zna prilazi mi i traži da iz torbe izvučem mobilni i pokažem prvu fotografiju moga Noe. Nemojte mene pitati zašto se mali zove Noa, “tata mu je izabrao ime”. Reči moje starije kćerke koja je rodila u četrdesetoj. Noa?! Koje preglupo ime. Ne mogu zamisliti da moj unuk po nemirnom moru vodi lađu krcatu živina. Što ako se prevrnu? Ko će preživeti? Par slonova ili kapetan broda? Nikad mene moja deca neće ostaviti na miru. NIKAD!
Mlađa kćerka je normalna. Udala se u dvadeset i četvrtoj u crkvi u venčanici boje belokosti. Dve devojčice iz prvog braka druge žene moga sina nosile su joj veo dugačak devet metara. Nije bila trudna jer je već u vrtiću odlučila da neće prema oltaru stupati sa stomakom do zuba. Tako će svima pokazati da se udaje “iz ljubavi”, a ne zato što “mora”.
Ja sam se u dvadeset i prvoj udala zato jer sam “morala”, zašto sam nakon prvog deteta koje sam “morala” roditi, inače se ne bih udala, rodila još dvoje ne zna niko pa ni ja. Niko pa ni ja ne zna ni zašto sam sve ove godine ostala s mužem. Otac moje dece glup je k’o zubatac na lešo, ali ja nikad nisam imala hrabrosti hodati kroz život bez muža, samohrana i razvedena.
Ovo što sam o sebi napisala uklapa se u priče žena moje generacije. Retko je koja od nas čekala trideseti rođendan pa onda ušla u porodilište. Danas je sasvim normalno da žene rađaju u šezdesetoj. U tom kontekstu moja starija kćerka je mlađa prvorotkinja i to meni nije problem. Drugo me muči. Nije se udu dala. Uporno tvrdi da je ona insistirala na neudaji. Verujem joj zato jer ima svoj stan, svoj auto, svoju uspešnu karijeru, a “tata” je nezaposlen. Umetnik, preciznije. Jednom je bio na teveu u emisiji "Vijesti iz kulture". Bradati dečko istovremeno svira usnu harmoniku, gitaru i mlati po bubnjevima. Prevest ću, propalica koju moja kći hrani onako kako ljudi hrane čistokrvne pse koji im popravljaju imidž. Samo što moj “zet” nije čistokrvan. Našla ga je u nekom azilu, ne znam detalje.
Kći se nije udala, ali… Insistirala je da Noa nosi tatino prezime. Za koji ku***? Zato da “ljudi” ne misle da je Noa kopile, zato da “ljudi” misle da je Noa plod ljubavi a ne jednonoćnog kre***, zato jer je bitno da dete zna da ima “oca”. Moderne žene, pa i moja kći, misle da su turbo emancipovane ako s nekim žive neudate, ali insistiraju da im dete nosi očevo ime. Kakva je to “emancipacija”? Ako ne želiš bračne okove, ako želiš “slobodu”, zašto ne rodiš dete i ne daš mu svoje prezime? Zašto ne ideš do kraja?
Imam samo jedan odgovor. Zato jer smo glupače. I mi stare i ove najnovije. Umesto da ne rađaju u sedamdesetoj, one traže muža koji im nije “muž” i tako su istovremeno i udate i neudane i slobodne i zauzete i mame koje imaju dete koje nosi “njegovo” prezime pa nisu kurve iako nemaju muža, ali imaju “partnera”…
Ukratko, mi smo, svake na svoj način, glupačetine koje samo menjamo formu ponašanja, a u suštini želimo da budemo prihvaćene od “ljudi” i da nas “ljudi” doživljavaju kao “normalne”. Da smo zaista normalne je*** bi nam se i za “ljude” i za “muževe” i za “partnere”. Posebno za decu.
Da smo normalne ne bismo volele zubace, ni na lešo ni pržene, nego bismo bile smrtno i doživno zaljubljene samo u sebe same.
