Kada je pre 4 godine Milica Mandić (24) krenula iz Beograda na Olimpijske igre u Londonu, ispraćena je skromno od strane svoje porodice i prijatelja, i uz bezrezervnu podršku svih u njenom tekvondo klubu "Galeb". Iako je i do tada osvajala medalje na velikim evropskim takmičenjima, u medijima njen sport nije bio dovoljno zastupljen, a onda se sve promenilo iz korena.
Milica nas je učinila ponosnima kada je sa samo 20 godina sa najvišeg postolja u Londonu pevala srpsku himnu. Bila je to prva zlatna medalja otkako Srbija učestvuje kao samostalna zemlja na ovom takmičenju. Nakon toga počelo je i ogromno interesovanje dece, ali i odraslih za tekvondo. Svetski uspeh nije je uopšte promenio, već se ona i dalje bori istim žarom kako u sportu, tako i u životu.
Krajem 2012. godine Olimpijski komitet Srbije ju je proglasio za najbolju sportistkinju, a naredne godine osvojila je zlatnu medalju na Otvorenom prvenstvu Španije u Alikanteu, kao i srebrnu medalju na Mediteranskim igrama u Mersinu. Uspehe je nastavila da ređa i 2014. godine, kada je dodala još jedno srebro u nizu i to na Evropskom šampionatu u Bakuu. Prošle godine, nažalost, imala je nekoliko povreda. Međutim, i uprkos tome osvojila je bronzanu medalju na Grand pri-ju u Mančesteru.
I dalje se druži se sa istim ljudima, ima ista interesovanja, a za Stil je otkrila čemu duguje svoju skromnost, uprkos do sada neviđenom uspehu u srpskom tekvondou.
Koja su Vaša prva sećanja kada su novogodišnji i božićni praznici u pitanju?
Uvek vesela praznična atmosfera, pokloni i poneka tuča sa sestrom oko čokolada.
Tokom ovog perioda jedni drugima želimo srećnu Novu godinu. Šta za Vas predstavlja sreću kada je želite drugima?
Ono što želim sebi, uvek želim i drugima. Zdravlje, sreću, ljubav, uspeh i mnogo lepih trenutaka.
A šta je sreća za Vas lično?
Da su ljudi koje volim zdravi, srećni, nasmejani. To je moja najveća sreća!
Svi mi imamo dobre i loše dane, ali Vas uvek viđamo nasmejanu. Koji je Vaš "tajni recept" za dobro raspoloženje kada vam naiđe težak period (kao što su, na primer povrede kojih je nažalost bilo prošle godine)?
Trudim se da uvek budem nasmejana i pozitivna. Samosažaljenje je najgora stvar koju mogu da uradim sebi. Naravno da ima i dobrih i loših dana, ali stalno pokušavam da izvučem najbolje iz svega. Tu su naravno i meni bliski ljudi koji mi poprave dan i raspoloženje, jer su oni moja najveća podrška i oslonac.
Pripreme za odbranu olimpijskog zlata u Rio de Žaneiru su uveliko počele. Koliko su vam intenzivni treninzi sada, pošto se zna da ste za Olimpijske igre u Londonu pre četiri godine maltene spavali u tekvondo klubu "Galeb"?
Nakon kvalifikovanja, imala sam pauzu do 2. januara i tad sam počela sa treninzima. Polako dižem formu, za mesec dana počinjem sa turnirima, i oni će mi služiti kao provera. Trener Dragan Jović rukovodi pripremama, ali ne sumnjam da će ponovo biti spavanja u klubu jer je to simulacija takmičarskog dana. Koliko god bile teške pripreme, radujem im se jer naš tim čeka težak i lep izazov.
Kada ste pre 4 godine osvojili to zlato, nastalo je ogromno interesovanje za tekvondo, što nije bio slučaj ranije. Koliko Vam znači to što ste lično doprineli popularizaciji svog sporta u Srbiji?
Treneru i meni je i bio cilj popularizacija tekvondoa. Trudili smo se da uvek pričamo o našem sportu, koliko je značajan.
Knjige su Vaša velika ljubav. Da li možete da preporučite neku Vama zanimljivu literaturu?
Na poslednjem putovanju ovu knjigu mi je preporučila klupska koleginica Tijana Bogdanović, ja je preporučujem Vama - "Zovem se sećanje" od En Brešers.
Jedna ste od najlepših sportistkinja. Bez čega ne možete da zamislite negu lica i tela?
Nemam neku posebnu negu, ali se trudim da mi koža uvek bude hidrirana, mleko za telo, i neka krema za lice. A što se tiče kose, maska jednom nedeljno.
Da li pratite modne trendove i šta najviše volite da nosite?
Volim da pratim, ali na kraju uvek nosim nešto u čemu se ja najlepše osećam. Treninzi mi ne dozvoljavaju baš da se sređujem stalno, ali uvek iskoristim priliku kad je imam da obučem neku haljinu i štikle.
Svetski uspeh Vas nije iskvario, i dalje o Vama govore kao o veoma skromnoj devojci. Sigurno je bilo dosta izazova, pa kako ste im odoleli?
MIislim da su moji roditelji najzaslužniji za to! Uvek su se trudili da me uče pravim vrednostima, i izvedu na dobar put. Pored takvih roditelja i prijatelja koje imam, bilo je lako odoleti izazovima.
