Povrtar iz Sovljaka Vladimir Jakovljević, "ponižen i uvređen" otkupnom cenom na tržištu, podelio je 1,5 tonu tikvica, za čije je samo branje platio osam hiljada dinara.
Akciju je organizovao u centru Uba, gde je u svom kombiju, uz pomoć prijatelja, povrće prepakivao u kese i besplatno nudio inzenađenim prolaznicima. Na ovaj korak se odlučio nakon što je prethodnog dana jedna kompanija, koja je vlasnik nekoliko maloprodajnih lanaca u zemlji, najpre u prepodnevnim satima od njega poručila 1,5 tonu tikvica, da bi posle podne porudžbinu otkazala.
"Kada sam dobio porudžinu, trebalo je da plate deset dinara po kilogramu u gajbama, ali su javili da im ipak ne treba. U međuvremenu sam dobio ponudu da prepakujem u druge gajbe i dam po sedam dinara, ali nisam hteo, hoću da podelim narodu. Mnogo sam uložio u proizvodnju, pod tikvicama u plastenicima imam pola hektara, a da se naseče tona i po treba četvoro ljudi. Po čoveku se plaća dve hiljade dinara, znači ukupno osam hiljada samo za sečenje. Na ponuđenu cenu od sedam dinara, za tonu i po tikvica ja bih imao neku zaradu od dve hiljade dinara. E, za dve hiljade bolje da je dam džaba. Neka bar neko ima vajde, kad ja nemam", priča četrdesetogodišnji Vladimir o kapi koja je prelila čašu njegovih povrtarskih muka.
Tikvice iz rane proizvodnje na početku sezone prodavao je za 50 i 60 dinara, ali su tada količine male.
<\/div>
"Čim su pristigle veće količine, odmah je cena otišla dole", navodi Jakovljević uz napomenu da se uklapa u 30 dinara, što je "solidna cena, da može da se preživi". Iako nije ubrao sav plod, zaradu više ne očekuje, a i ono što je do sada oprihodovao je zanemarljivo u odnosu na ulaganja i rad.
"Tikvica se seje u januaru, sadi u februaru i kad su velike zime moraju dupli najloni da se postavljaju, folije i unutra i gore, po plasteniku. Neko je uveo i parno grejanje i velika je to investicija. Ja imam četiri i po hiljade kućica, tako da svakoga dana četvoro ljudi angažujem kao ispomoć. U početku sam prodavao na Kvantašu i nekim kompanijama i tada sam nešto malo i zaradio. Kupaca ima kad je cena, kad nema cene, nema ni kupaca", zaključuje on.
Povrće poklonio bolesnoj deci
Preostale tikvice iz svog plastenika, kao i kupus i salatu spakovao i zajedno sa ubskim aktivistima Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR), odvezao u Beograd i isporučio kuhinjama roditeljskih kuća Zvončica, gde borave mališani koji se leče od opake bolesti, kao i Institutu za majku i dete. Bilo je dovoljno da ga aktivisti NURDOR-a samo kontaktiraju, pa da se bez trunke primešljanja odluči na human gest vredan svake pohvale. Uz to je obećao da će animirati i svoje komšije povrtare da neporodato povrće poklone pomenutim ustanovama ili nekim drugim sličnog tipa, dokazujući da u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" nismo sve još izneli na pazar i svemu oborili cenu. Nije nam baš sve na prodaju i lepo je znati, što reče knjževnik Radovan Beli Marković, da ima u nas i "gdešto sa zlatnim važenjem".
