Upoznajte Keti Pajbus, ženu čije troje dece nemaju ni dana škole, a dopušteno im je da igraju igrice sedam sati dnevno!
Oni nikada nisu naučili slova i nemaju nijedan položen ispit, ali su sve što je trebalo da znaju o životu naučili iz sajber-prostora!
Četrdesetčetvorogodišnja Keti smatra da je mnogo bolje da njena deca uče zabavljajući se umesto da sede u učionici po ceo dan i vežbaju čitanje, pisanje, sabiranje i drugo. Ona je za britanski Mirror rekla da misli da alfabet nije ključan za čitanje i pisanje.
"Igrice su temelj moje "kućne edukacije". Škole su previše fokusirane na ispite i testove, dok ja više volim da moja deca uče kroz igru", kaže Keti, čija deca imaju 12, 10 i sedam godina i koji svako jutro upale Plejstejšn kako bi započela učenje.
Njihove omiljene igrice su Minecraft, Clash of Clans, Sims i Pokemon Go, a u kući imaju dva Plejstejšna, četiri konzole, četiri PC-ja, pet tableta i jedan Wii.
Ješćeš ono što skuvam, sam ćeš čistiti za sobom: Uputstvo majke roditeljima razmaženih derišta!
Mnogi roditelji i stručnjaci protive se njenom vaspitavanju svoje dece, navodeći da je ekran veoma štetan za decu, da ima zavisničko dejstvo poput narkotika i da previše zrači i šteti očima. Ali Keti ima odgovor i za njih, ističući da će joj deca jednog dana biti zahvalna jer su imali slobodno detinjstvo.
Ona im nikada nije uskraćivala gledanje u ekran, niti ih je učila gramatiku, ali osnove jezika i računske operacije naučili su kroz boravak uz kompjuter. Njen muž Rodžer, zaposlen u inženjerskoj firmi, joj je pomogao oko instaliranja super-servera, a odluka da samostalno obrazuju decu bila je zajednička.
Kada je najstarija ćerka imala četiri godine, naučili su je da čita dok su se mlađa braća igrali Lego kockama i drvenim lutkama. Od kako su kupili Nintendo kada je ona imala šest godina, prebacili su se na video igrice i počeli da grade sopstveni digitalni svet, a to im je samo pomoglo da razviju motoriku.
Njihova majka takođe navodi da njenu decu ne plaše veliki brojevi jer nemaju loša iskustva sa matematikom iz škole. Iako njen sin ima disleksiju, ona mu sve manje pomaže prilikom dopisivanja sa onlajn drugarima.
I dok druga deca svoje prijatelje upoznaju u parku ili u školi, ograničavajući se na ljude u blizini, ovi mališani imaju onlajn prijatelje sa svih strana sveta, a i sama Keti priča kako je veoma srećna što postoji Fejsbuk.
