U brak sam ušla iz ljubavi. Imala sam 19 godina, upisala sam fakultet i nismo odmah želeli decu.
Dve godine posle, desile su se dve crtice koje svaka od nas priželjkuje. Bila sam srećna, ali u isto vreme uplašena, tužna, jer nismo planirali trudnoću, i baš tada imala sam problema s bubrezima, pa sam po preporuci lekara pila jake antibiotike. Iako sam bila na ultrazvuku, doktorica nije spomenula trudnoću, tako da sam ih popila misleći da ciklus kasni upravo zbog jake upale. Sad vam je jasno zašto i sreća i tuga u isto vreme.
Žena oseti, osetila sam i ja da se to neće dobro završiti, ne znam kako, ali jednostavno sam znala. Nakon desetak dana moje misli su se obistinile, nažalost. Imam 21 godinu i spontani iza sebe, bez kiretaže. Sreća u nesreći, tako kažu, plod otišao sam od sebe.
Posle toga nisam bila spremna za drugu trudnoću, jednostavno strah od spontanog bio je jači od želje, iako sam uskoro i diplomirala, imala uslove, nisam se usuđivala. Ipak, na kraju presečem i ponovo zatrudnim. Ovaj put sam se spremila, uradila nalaze i želeli smo opet da vidimo te crtice i Bog nam ih je ubrzo i poslao. Ponovo sam trudna i veoma srećna. Ovaj put smo sve uradili kako treba, ovaj put mora imati pozitivan ishod... Nažalost, nakon nekoliko sedmica opet spontani, kiretaža (trauma za celi život). Dva spontana s 25 godina.
Imaju 30 godina i usvojili su dete sa posebnim potrebama: To je posebna vrsta ljubavi!
Ne mogu da se nosim s tim. Suprug i ja se i dalje volimo, treba nam naše čedo, treba nam plod ljubavi, nešto naše, a ja opet ne mogu da rodim. Počinjem da krivim sebe, razmišljam kako mu ne želim uskratiti takvu ljubav, ne želim mu uskratiti šansu da bude otac, jer znam da bi bio divan otac, bio bi sigurno, kao što je divan suprug. Divan, jer nije odustajao i na svako moje predlaganje da me ostavi i da nađe ženu koja će mu roditi dete, odgovarao je utehom i govorio da dete bez mene za njega nije potpuna sreća.
Uz njegovu podršku ponovo radimo nalaze, ovaj put oboje i svi, baš svi su uredni. Opet treba preseći, opet treba pokušati... Ponovo crtice, ponovo trudna. Srećni, skačemo u sebi i ovaj put ćemo pametnije. Nećemo se prerano radovati, odnosno, nećemo širiti vest, pa čak ni našima. Pustićemo da čujemo srce bebe, da konačno i mi zaplačemo na taj zvuk, jer zaplakaćemo sigurno. Do sada su nam te suze bile uskraćene, dva puta. Sačekaćemo i sa prvim ultrazvukom, nećemo da žurimo. Neka prođe mesec dana pa uz Božju pomoć, nadaćemo se najboljem, opet, po treći put. Treća sreća. Bila je. Kada smo čuli otkucaje srca naše bebe, zaplakali smo, oboje. Naglas, ne trudeći se da sakrijemo emocije.
Jednostavno imali smo pravo na taj plač, imali smo pravo da pustimo glas, jer konačno srce naše treće bebe kuca!
Kako je par iz Srbije usvojio dete: Koliko košta sreća?
Cela trudnoća je bila uredna, ali opet u strahu jer nosimo traume. Odrekli smo se i vođenja ljubavi, svih tih devet meseci nismo bili seksualno aktivni, jer smo mislili da tako možemo nauditi bebi, iako smo informisani da ne možemo, no strah je bio jači. Nismo se pokajali. Vredelo je, jer danas držimo u naručju živo i zdravo dete. Rodila sam sina, roditelji smo, hvala Bogu. Imam 26 godina i dvomesečnog sina i zovem se mama...
Priču sam podelila s vama, jer želim da moja životna borba bude primer kako nije važno koliko puta padate, važno je da posle svakog pada ustanete i da ustrajete u svojim željama ma koliko vas život u datom momentu šibao i lomio, jer vredi, vredi zbog te dve crtice, vredi zbog ljubavi, vredi zbog naše dece...
Pronašao je odbačenu bebu u šumi: 58 godina kasnije dogodilo se čudo! (VIDEO)
