Ogist Renoar, umetnik zahtevnog duha, čije slike pevaju za životom, čija kičica intimno miluje svoje podanike, rođen je 25. februara 1841. godine u francuskom mestu Limož.
Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka tragao je za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu, a na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive.
Međutim, to je radio u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti, kako navode istoričari umetnosti, i svakako nije bilo sumnje da su njegove slike izuzetne. Interesantna je činjenica da je Renoar težio tome da proslavi nesavršenost kao osnovni vid lepote, ali sam se nije ustručavao da svoje modele ulepša kako bi dobio izgled kakav želi da stvori.
Takođe, u svoja dela scena iz svakodnevnog života, kao što su aktovi, mrtve prirode, pejzaži, ovaj plodan umetnik je uvek unosio svoje emocije. Međutim, dok su njegove slike odisale igrom sa bojama, svetlošću i pune primamljive i čak svečane živosti, on sam nije delovao kao srećan čovek.
Renoar je bio napet, nemiran i zahtevan duhom. Često je zanemarivao ljude oko sebe. Jednog dana bi bio zadovoljan sobom i hvalio bi se, a već sutradan bi pokazivao svoju duboko ukorenjenu nesigurnost.
Sa njim se ideja impresionizma promenila. Novim stilom koji je sa pejžaza, koje su Klod Mone i ostali impresionisti isključivo slikali, prešla na kabaretsku, boemsku i razigranu tematiku. Lepotu i sam kolorit Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.
Talenat ovog velikog umetnika došao je do punog izražaja tek kada je počeo da slika žene. Njegove bujne, punačke dame, od kojih mnoge imaju isti stas i lice, bile su izrazito rečite i pune ženstvenosti. Neki slikari su posvetili karijere pokušavajući da prenesu dubinu u slikanju žena koju je prenosio Renoar.
Međutim zbog problema koje je imao sa reumatizmom teško je slikao, a kako je bolest napredovala bio je prinuđen da koristi kolica i nije mogao da slika klasična platna, pa se u kasnoj fazi zanimao za skulpturu.
Ovaj čuveni umetnik, koji je umro 1919. godine, družio se sa poznatim umetnicima svog vremena: Alfredom Sislijem, Frederikom Bazilom i Moneom, a njegova dela "Mlade devojke za klavirom", "Na terasi", "Devojka koja se češlja", "Mulen de la Galet", "Portret gospođice Grimpel sa plavom trakom", "Kupačica" i mnoga druga verodostojno predstavljaju duboki pečat jednog vremena.
