Otvoreno pismo je sve češći način prenošenja snažnih poruka. S vremena na vreme, neka nas jednsotavno oduševe. Tako je bilo i s pismom anonimne 45-godišnje samohrane majke dvoje adolescenata koja je svoje pismo objavila na blogu SOS Donne.
Njeno pismo prenosimo u celosti.
"Neke stvari trebalo bi da govorimo svojim ćerkama. Na primer, istinu. Možemo početi od toga da im objasnimo da ljubav nije zelena poljana okružena dugama i slatki poljubac na kiši. Trebalo bi da im kažemo da ljubav ipak nije sve. I da joj može doći kraj.
I da, nažalost, bez finansijske nezavisnosti, nema ni emotivne nezavisnosti. I da to treba biti njihov prvi cilj: samostalnost, nezavisnost i sloboda. Naša je dužnost podstaći ih na to da same određuju ko će biti i šta će raditi.
Moramo im reći da ne smeju trošiti previše vremena, novca, energije da stvore brak iz snova. Bajke u jednom danu ispare, a čovek je ono što ostaje. Moramo im reći da se mogu odevati kako žele i pritom zahtevati da budu poštovane. Moraju se usuditi, moraju delovati i neprestano vežbati hrabrost. Moramo im reći da se sukobe sa strahom jer rešenje nije u tome da se zatvore u kuću, obuku duge suknje ili da ih, da bi se osećale zaštićene, svuda prati muško društvo. Rešenje je u tome da pokušaju promeniti stvar. Moramo im reći da nisu manje vredne od muškarca u njihovoj blizini. I da ih niko ne sme dirati, izazivati, iskorišćavati. Ništa što učine nikada neće opravdati nečije nasilje.
Iskreno pismo jedne mame: Ponekad mi bude dosta svega!
Moramo im reći da moraju da nastave borbu za svoja prava, kako bi svaka žena jednog dana imala slobodu izbora.
Moramo im reći da, ako ne žele seks (i bilo što drugo), kažu NE. Ljubav se ne meri popuštanjem.
Moramo im reći da imaju klitoris i da u njemu mogu uživati. U tome nema ništa loše. Mogu i zahtevati svoje zadovoljstvo, kao što to muškarci čine, bez da se nakon toga osećaju prljavo.
Moramo im reći da se ne smeju ustručavati da kažu ono što misle, da je snaga u spoznaji, te da će se možda ipak morati potruditi mnogo više od muškaraca.
Moramo im reći da nauče da budu sestre i da ne sude jedna drugoj. Moramo im reći da se drže zajedno i pomire s tim da je ovaj svet mesto na kojem moraju delovati. Dakle, moraju učiti, moraju znati i biti svesne toga.
Moramo im reći da traže muškarce koji drže obećanja. Drugačiji – neka produže u dugim i brzim koracima. I da reči “volim te“ nije predodređena samo za muškarca.
Moramo im reći da nismo cmizdravice, da nismo histerične u PMS-u, da nismo ruže koje romansu vide svuda, da ne patimo od prstenja na ruci i Amorovih strelica. Ni od komedija i romana u kojima se pojavi on i sve dobro završi. I da ljubav ipak nije dovoljna.
Našim ćerkama moramo da kažemo da vežbajusamoću i da je to put kojim se suočavaju s postojanjem. Moraju znati da mogu prepoznaju rizike i pritom da se ne boje samo zato što su “krhko žensko“. To se više ne misli i nema povratka nazad. Na kraju, moramo im reći da vežbaju hrabrost. Snaga je u njima i pripada im koliko i muškarcima. Neka se ničega ne boje. U njima leži sve što im treba."
Pismo ove bake je obišlo svet: Savete koje je dala unuci su zlata vredni i dobro ih zapamtite!
