Iskreno

Dr Zoran Milivojević: Razmažen roditelj stvara razmaženo dete!

Roditelji su ti koji se plaše da će svojim roditeljskim ograničenjima, prinudama i kaznama – postupcima koji su nužni u svakom vaspitanju – da traumatizuju dete
Vaše dete & vi 11.04.2017. - 17:49h Autor: detinjarije.com
Foto: Printscreen/ Yotube/ KCnovisad

Kada se roditelji, u strahu da će se njihovom jedinom detetu nešto strašno dogoditi, mešaju u njegov razvoj i blokiraju ga kako bi umanjili rizike, nastaje intruzivno vaspitanje čija je posledica – prezaštićeno dete. Ovo dete, kada odraste, izrasta u osobu koja je pasivna (zato što veruje da je nesposobna, a da je svet jedno opasno mesto), tako da sigurnost traži u zavisničkim odnosima sa drugim ljudima. Za razliku od prezaštićenog deteta, razmaženo dete je veoma aktivno, "divlje" i neobuzdano, jer je to posledica vaspitanja koje se kod nas zove popustljivo vaspitanje.

 

Vreme za osvrt

 

Kako se i intruzivno i popustljivo vaspitanje zasnivaju na jakoj roditeljskoj želji da budu što bolji roditelji, važno je da se shvati da navedeni načini vaspitavanja ne vode ka željenim ciljevima. Danas je mali broj stručnjaka svestan negativnih efekata ovakvog vaspitavanja po generacije dece, tako da većina ponavlja zastarele fraze o vaspitanju koje su bile popularne pre dvadeset i više godina, što doprinosi čitavoj situaciji. Važno je da roditelji shvate da su oni „glavni“ kada je vaspitanje dece u pitanju, i da svoju vaspitnu strategiju treba da zasnivaju na znanju i razmišljanju svojom glavom.

 

Kritičko razmatranje različitih načina vaspitanja pomaže roditeljima da ne izgaraju u naporu da budu dobri, odlični roditelji koji svoju decu čine srećnom, da bi, desetak ili petnaest godina kasnije postali očajni kada se suoče sa veoma negativnim posledicama načina vaspitanja koji su primenjivali. I zato je dobro da osvestimo fenomene razmažujućeg roditelja i razmaženog deteta.

 

Ako ste previše lepo vaspitali dete: Evo šta će se desiti sa njim!

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Ljubavi nikad previše

 

Sama reč "razmaženo" ukazuje da je reč o detetu koje je previše maženo. Mnogi misle da je reč o deci koja su bila previše voljena, pa su se zato razmazila. Iako poneki roditelji imaju nakaradne predstave o ljubavi, ipak moramo odmah reći da ljubav nije kriva za razmaženost – nemoguće je previše voleti dete. Nekada je vladalo prestrogo vaspitanje čiji zastupnici su se držali krilatice: "Ko se hvali taj se kvari", i "Decu treba ljubiti samo kada spavaju“. Njihov pristup je bio zasnovan na tome da dete koje nije sigurno da li ga roditelji prihvataju i vole, oseća strah od gubitka roditelja (separacioni strah) i zato se jako trudi da ugodi roditeljima i njihovim zahtevima. Zastrašeno dete je bilo veoma poslušno, "zlatno dete" i nije ga trebalo kažnjavati.

 

Prijatno – neprijatno

 

Kada detetu pokazujemo ljubav – što treba činiti – dete dobija signale da je prihvaćeno, da nam je veoma vredno, da ga volimo. Zbog toga se oseća sigurno i polako izgrađuje pozitivnu sliku o sebi, okosnicu svog budućeg identiteta. Međutim, voljeno dete se oseća veoma sigurno, tako da nema razloga da se trudi da bi sačuvalo roditeljsku ljubav. Ona se podrazumeva. I zato dete, suočeno sa onim roditeljskim zahtevom koji doživljava kao neprijatan, odbija da ga ispuni. Dakle, sasvim različita situacija od one situacije sa nevoljenim detetom koje će sve učiniti kako bi izmamilo znak prihvaćenosti od svojih roditelja. I tu nastupa problem sa razmaženim detetom.

 

Mala deca imaju prirodnu, možemo reći životinjsku motivaciju. To znači da se oslanjaju na osećanje da je nešto prijatno ili neprijatno. Ona misle da sve što je prijatno jeste i dobro i korisno, a da je sve što je neprijatno – loše i štetno. I zato, kada od njih tražimo da urade nešto što je korisno, a neprijatno, recimo da zahtevamo da pospreme igračke, ona to ne žele da učine. Na kraju to učine samo zato što ih mi kao roditelji, na ovaj ili onaj način, prisilimo. To činimo tako što deca shvate da će, ako ne urade ono što od njih zahtevamo, posledice biti još neprijatnije od samog pospremanja igračaka. Ova prinuda da se čine neprijatne, a korisne stvari (da se peru zubi, da se spremi krevet, da se uči, itd.) veoma je važna, jer će tako dete stvoriti radne navike koje su presudne za kasniji uspeh i zadovoljstvo u životu.

 

Dodatni problem je što dete svako disciplinovanje – naš zahtev da učini nešto neprijatno, naše odbijanje da mu ispunimo neku želju, kao i izrečenu kaznu – pogrešno doživljava kao neljubav, kao odbacivanje. Ono pogrešno izjednačava sebe sa svojim željama, sa svojim ponašanjem, i zato svako odbijanje ispunjenja neke želje, svaku kritiku svog ponašanja, doživljava kao odbacivanje sebe kao ličnosti. A taj doživljaj dete jasno izražava roditeljima.

 

Vladeta Jerotić: Kakav vam je brak, takvo vam je i dete!

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Roditelj taj koji se plaši

 

I sada dolazimo do osnovne greške koji razmažujući roditelji prave – stalno popuštanje detetu i nekažnjavanje. Oni su zaboravili da je njihov glavni cilj da pripreme dete za samostalni život u ljudskom društvu, i tako, umesto da gledaju u svoj udaljeni cilj, gledaju u detetova osećanja. Stalno se plaše da će svojim roditeljskim ograničenjima, prinudama i kaznama – postupcima koji su nužni u svakom vaspitanju – da traumatizuju dete, pa će ono da izraste u nesrećnu i neurotičnu odraslu osobu. I zato, kada pokušaju da postave granicu, da prinude dete na nešto, oni pred sobom vide dete koje pati, koje se oseća nevoljenim, a zatim počnu o sebi da misle da su loši roditelji, osete krivicu, samilost, i prestanu da disciplinuju dete – popuste. Umesto da detetu nametnu logiku odraslih – da baš zato što ga voli, mama detetu ne dozvoljava da nešto čini, oni prihvataju dečju logiku da je ljubav kada ti mama dozvoli da činiš ono što želiš. Dok se u prestrogom vaspitanju dete plašilo da će roditelj prestati da ga voli, u popustljivom vaspitanju je roditelj taj koji se plaši da će dete prestati da ga voli i da će ga odbaciti.

 

Gubitak vaspitačke moći

 

Posledica ovakvog razmišljanja razmažujućih roditelja je to da se gubi ono što zovemo roditeljska ili vaspitačka moć. To znači da ovi roditelji gube sposobnost da utiču na dete da čini ono što ne želi, što mu je neprijatno. I zato odnos u kome bi trebalo da je roditelj „gore“, da je autoritet, a dete da je podređeno, odnosno da je „dole“, u slučaju razmažujućeg roditelja i razmaženog deteta se menja, tako da je dete to koje komanduje, a nemoćni roditelj ga prati.

 

Razmaženo dete će odrasti u razmaženu odraslu osobu koja je praktično nesposobna za samostalni život u ljudskom društvu, nesposobna da bude ono što se naziva funkcionalan odrasli. Evo nekih od glavnih osobina odraslih koji su nekada bili razmažena deca:

 

Nesposobnost samokontrole

 

Kako roditelji nisu uspeli da kontrolišu razmaženo dete (već je ono kontrolisalo njih), ono ni kada odraste neće imati sposobnost samokontrole. To znači da će mu biti teško da natera sebe da radi bilo šta što je neprijatno, naročito u periodu dužem od nekoliko nedelja. Zbog toga će ono odustajati od svih aktivnosti koje zahtevaju dugoročno bavljenje, čim one prestanu da budu interesantne. Kako nema razvijene radne navike, rad će za razmažene biti veoma neprijatan i stalno će ga izbegavati. Biće lenji i stalno će odlagati neki neprijatan zadatak za sutra, i opet za sutra, sve dok se ne nekupi velika količina neizvršenih obaveza. A kada su u pitanju želje, razmažena osoba neće moći da odloži zadovoljenje svojih želja, već će imati pojačanu sklonost ka svim vrstama uživanja, što je na kraju može odvesti u različite zavisnosti ili u krađe. Sve to znači da će biti prilično neuspešni u svom životu, naročito kada se porede sa vršnjacima, a to, po pravilu, znači i da će biti nezadovoljni sobom i svojim životima. Razmažena deca često imaju visoku inteligenciju i visoko izražene druge sposobnosti, ali šta im to vredi kada nisu u stanju da pokažu istrajnost koja je potrebna za uspeh. Zato mnoga od njih na kraju počinju da pogrešno misle da su glupa i nesposobna.

 

Vaspitajte stvarno dobro dete: Posle ovoga, bićete sigurni da ste stvorili čoveka!

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Sebičnost i narcisoidnost

 

Razmažena deca nikada ne odrastu. Ona će u odraslom dobu moći da funkcionišu samo ako nađu nekoga ko će se prema njima ponašati isto kao i roditelji. Ako je to ljubavni odnos, tada od partnera traže da ih razmaze, jer je to njihova predstava o ljubavi koju su izgradili na osnovu roditeljskog ponašanja. U većini slučajeva to znači da će teško ostvariti stabilnu ili dugoročnu vezu. Ako ne pronađu takvog partnera, tada će ostati da žive sa roditeljima, i funkcionisati tako što će i dalje u mnogo čemu biti zavisni od roditelja.

 

Nedostatak ambicija

 

Jedan od glavnih problema odrasle razmažene dece je nedostatak ambicije. Ova deca su zadovoljna svojim detinjstvom i ponašanjem roditelja i jednostavno ne žele da ga zamene za neudobonu odraslost. I zato odbijaju da odrastu. Njihova želja je da sve ostane kao što je sada, dakle bez neke jasne ambicije ili životnog cilja. A ako imaju ambiciju, onda je to fantazija o nekom izuzetnom uspehu, svetskoj popularnosti, koja je potpuno nerealna i koju ne prate odgovarajući napori da se to ostvari, tako da se osećaju nezadovoljno i promašeno.

 

To su sve razlozi zbog kojih treba sprečiti da naša voljena deca postanu ili ostanu razmažena. Treba ih voleti, ali moramo i da ih disciplinujemo. Nova formula vaspitanja je: ljubav + disciplina, a nju nije teško sprovoditi u delo.

 

Piše: Zoran Milivojević

 

Šta se dešava kada narcisi postanu roditelji: Njihova deca su sistemski uništena!

 

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...