Ništa na svetu te ne može pripremiti za gubitak roditelja. Još je gore ako se to desi kada ste već odrasli i roditelji su vam poput najboljih prijatelja. Tada shvatite da niste više dete, da nema onoga čije ste dete. Vi nemate roditelja. Nemate nikoga ko bi vas posavetovao i istrpeo sve vaše gluposti i loše izbore.
Izgubila sam oba roditelja u razmaku od dve godine. Majka je umrla neočekivano, a otac nakon kratke bolesti uslovljene rakom.
Moja mama je bila jedina osoba koja je znala, ali stvarno znala moju dušu. Uvek je pogađala srž: zvala u pravom momentu, grlila na pravi način.
Naučila me šta je to ljudskost, saosećanje i velikodušnost.
Tata je bio najsarkastičnija osoba koju sam poznavala, ali s druge strane on je bio najvelikodušnija osoba na celom svetu. Ako želite iskrenost, bez trunke laži, samo pitajte mog tatu za mišljenje....
Kada su umrli, žalost je dolazila u valovima... Nikad nisam bila spremna da ta žalost nestane, i nije...
Kako me majčina smrt naterala da živim punim plućima: Ne osuđujte me što se smejem, plešem, pevam!
Njihova smrt me promenila sto posto. Od tog dana ja više nisam ista osoba.
Od tada svoj mobilni telefon držim na dohvat ruke 24 sata dnevno, jer poslednji poziv koji sam propustila je bio onaj kojim su mi hteli saopštiti da nje više nema....
Punih šest meseci od smrti moje majke ja sam bukvalno tugovala. Ništa me nije moglo nasmejati. Ništa me nije moglo pokrenuti....Samo tuga, po celi dan...
Nakon njhove smrti toliko sam se trudila da budem najbolja u svemu, kako bih ispunila sve njihove snove. Zahvalna sam im na svim nadama koje su polagali u mene. Svaki moj potez u životu je posvećen njima...
Postala sam besna na sudbinu što moj sin nikad neće upoznati svoju baku i dedu. Što je zakinut za dvoje predivnih ljudi u svom životu.. On bi ih obožavao, a oni bi obožavali njega...
Zahvalna sam za svaki momenat koji sam provela sa njima. Ali po nekad pomislim da bi bilo bolje da sam ih ranije izgubila (ako je već do toga moralo doći), tada bih bar imala manje sećanja...
Posle njihove smrti postala sam kao neka vrsta udovice. Stalno u žalosti. Stalno tužna. Stalno usamljena.
Shvatila sam da te mogu razumeti samo one osobe koje su u istoj žalosti kao i ti.
Život ide dalje, ima i radosnih trenutaka. Međutim, samo jedno sećanje na njih slomi te u hiljadu delova kao da se njihova smrt desila juče.
Traume iz detinjstva vide se i kad osoba odraste: 5 situacija koje ostavljaju posledice!
Posle toliko godina od njihove smrti, još uvek sam ljubomorna kada moji prijatelji ili poznanici šetaju sa svojim roditeljima. Tada shvatiš da tvoji mama i tata nisu tu, neće videti rođenje tvog deteta, neće biti na njegovom prvom rođendanu...
Prošlo je osam godina od kako ih nema, a ja još uvek kada se desi nešto lepo uzmem telefon u želji da ih pozovem. I onda se setim, "oni nisu tu!"
Njihova smrt me promenila na toliko mnogo načina. Zbog tih loših dešavanja u mom životu postala sam bolji roditelj. Stalno razmišljam kako će moj sin da me pamti kada ja budem otišla.
Svaki dan mu dokazujem koliko ga volim, koliko bi ga oni voleli da su živi. Želim da kroz njega postojimo i mi....
Majka tvrdi da je rečima izlečila autizam kod sina: Evo šta mu je svako veče govorila!
