Naše iskustvo je zaista retko, ali za nas dragoceno i najlepše na svetu! Trudnoća je bila željena, praćena i uredna. U 39. nedelji sam smeštena u porodilište GAK zbog naprsnuća vodenjaka. Uz antibiotike i višečasovno čekanje u hodniku (na stolici) da se oslobodi krevet, odlučili su da me porode 48h od prijema, prenosi Yumama.
Pokušaj prirodnog porođaja je dugo trajao (devet sati) pa su me odveli u salu, na carski rez. Jedva sam čekala da vidim svoju devojčicu. O tome sam sve vreme mislila i bodrila sebe. "Ubrzo ćete se upoznati", ponavljala sam ceo taj dan. Međutim, upoznale smo se (za mene nestrpljivu) mnogo kasnije.
Ana je rođena sa kongenitalnom ihtiozom, jednim od mnogih retkih oboljenja, toliko retkim da me je osoblje u porodilištu izbegavalo, svi su se krili od mene. Ihtioza je genetsko oboljenje kože i ima mnogo oblika. Probudila sam se i videla da u telefonu nema ni poruke ni poziva, na moje pitanje kako mi je beba, sestra mi je dala injekciju, rekla da spava i da će sutra doći doktor koji će mi sve reći. Zaspala sam.
Toliko su me kljukali sedativima da je moj muž mislio da sam poludela, koliko sam bila mirna u celom haosu koji nismo očekivali. Beba je odmah po porođaju transportovana na Institut, na intenzivnu negu. Nisam je videla, dobila sam njenu otpusnu listu iz GAK-a i tada sam umrla.
Tu piše da mi je dete rođeno sa anomalijama (spojeni prsti, pomerene uši, izvrnuti kapci) i da je oblik glave specifičan sa naznakom da je u pitanju neki sindrom. Sa Instituta smo dobili informaciju da je Ana van životne opasnosti i koja je dijagnoza, ali da ništa ne mogu da mi kažu detaljno jer ne znaju kako će i šta će se dalje dešavati. Niko od lekara iz porodilišta nije sa mnom pričao, niko nije došao da me obiđe.
Ležala sam na postoperativi i sa tog odeljenja sam otpuštena bez potpisa mog hirurga. Aman ljudi, i da sam rodila vanzemaljca valjda je normalno da neko dođe i kaže: "Vanzemaljac je, videćemo šta ćemo"?!!
Posle 10 dana sam je videla, taj prvi sloj kože se odvojio, samim tim i prsti, kapci i uši su dobili svoj oblik. Bila je kao druge bebe samo roze, jako roze. Prvi nadimak joj je bio Roza, a drugi Borka. Napredovala je, i posle mesec dana praćenja i mnogih pitanja bez odgovora, uputa za razna ispitivanja i strahova, došle smo kući.
Od tada do sada (Ana ima 21 mesec) prošle smo razne specijaliste i analize. Ana je jedna jaka, divna, brbljiva, aktivna, vesela, druželjubiva, pametna, lepa devojčica (nije što je moje dete), sa veoma suvom kožom. Mažemo se i volimo i tako će zauvek ostati, jer je ona zdrava devojčica sa posebnom kožom..
Pročitajte još na sajtu Yumama:
Apel majke čija je beba zaražena toksoplazmozom: Uradite test u trudnoći i sprečite strašne posledice!
Bolno iskustvo: Da li bi nakon ovakvog porođaja trebalo da rodim još jedno dete?
Bolno iskustvo: Molila sam Boga da dete bude zdravo, ali sam znala da ću ga voleti ma šta da bude
Iskustvo iz italijanskog porodilišta: Draga mama, koju boju porođajne sobe želite?
Iskustvo mame koja je tri puta oživljavala svoju bebu: Kako je moja Dunja "zgazila" GER!
