„Došla su druga vremena. Dece je sve manje, a pasa je sve više. Psi su uglavnom rasni, a deca su naša, domaća i divlja.“- Dušan Radović
Još je bilo snega u našem gradu kada me drugarica okrenula da mi se požali kakve muke muče urbane mame našeg grada. U našem selencetu nadomak Belog grada situacija je po pitanju pasa sasvim drugačija. Svako ima svog psa i brine o njemu i njegovim fekalijama i potrebama uopšte. Imamo doduše dva-tri, što bi se reklo, zadružna psa, koje hrani kogod stigne i kojima deca ušuškavaju budžake kartonima i starim stvarima kada stegne mraz, pišu Detinjarije.
Kada nečije opasno kuče izađe na ulicu, obično mu par puta zazvrči telefon od savesnih komšija i uplašenih keva, i on se ubrzo pobrine za svog odbeglog ljubimca. Nisam mogla ni da sanjam da u prestoničkim pakićima uveliko besni hladni rat. Rat između onih koji imaju decu i onih koji imaju pse…
"Stigla sam samo da vrisnem"
Ona započinje priču, iako je od toga prošlo par dana, još uvek uzbuđena: “Izađem ti ja sa ćerkom, sestrićem i stomakom do zuba malo na sneg. Ko velim, popustio minus, pa da se malo deca sankaju i udahnu svežeg smoga. Mislim da nam je u kući čistiji vazduh koliko biljaka imamo, nego pored novobeogradske toplane, ali ajde, park je park.
Nismo mnogo odmakli od ulaza kada vidim kako se moj sestrić ukopava u mestu sa prestrašenim izrazom na licu. Stigao je samo da kaže: "Tetka, vidi!" pre nego što sam sleđena od užasa videla neku zver kako nam se primiče tolikom brzinom da nisam stigla ni da pomislim da bežimo ili da zaklonim decu. Ma, jok! Ništa sem straha i odrvenelih, oduzetih nogu nisam osećala.
Stigla sam samo da vrisnem! Zver, očigledno nezainteresovana za nas, (shvatiću to tek kasnije) očešala mi se o decu i nastavila brzinom munje ka svom cilju. Trebalo mi je par trenutaka da skapiram da smo i deca i ja živi. I sledećih par da shvatim je, fenserka koja nam ide u susret, vlasnica tog psa i da vrti povodac oko prsta kao da likuje. Ne vredi, jesam lepo vaspitana, ali postoje trenuci kada to nije poželjno.
Vaspitačica sasula istinu Srbiji u lice: Šta bi se desilo da mame prijavimo socijalnim radnicima?
"Dobro, ženo jesi li luda? Zašto ta zver nema povodac i korpu?" arlauknem ja.
Ona, ladna ko špricer, bezobrazno se smeje, unoseći mi se u lice i kaže.
"On nije zver! On je pas! Što da mu stavim korpu i povodac? Šta vam je uradio?"
U meni sve kipi. Njena drskost me čini još luđom. Kao po komandi Iva počinje da plače. Ja se već tresem. Da sam u nekom kasnijem mesecu trudnoće, verujem da bi mi porođaj već krenuo. Ne daj Bože…
"Pa, povodac i korpa postoje da takve zveri ne bi nikom naudile!!! Zar je trebalo da nas pojede ili iskasapi da se ti potreseš! Ili bi te i to zabavljalo!? I da, nije zver nego GMO kuče!!! Još gore! Njih su ukrštali sa koječime da bi bili krvoločni psi za borbu! To živinče nisu pravili da sedi pored fikusa u “garniseri”, nego da se kolje do smrti!"
Ona i dalje ne skida osmeh otrovnice sa svojih silikonskih usana. Gleda me i ne trepće uopšte. Samo duva dim cigarete meni u lice. Prolazi pored nas kao da smo vazduh. Meni pritisak, ne pitaj. Srce hoće da mi iskoči od besa i nemoći… Tek kada sam joj doviknula da znam gde živi i da ću joj poslati komunalce na kuću, okrenula se i pokazala mi srednji prst.
Pokušavam da utešim ćerkicu koja plače. Odustajemo od snežnih vragolija i isprepadani se vraćamo u stan.
Kako čarobnim moćima zamrznuti taj trenutak
Jeste, odmah sam pozvala komunalnu policiju, ali njih izgleda puštaju samo na ljude bez karata u gradskom prevozu, jer ni za šta drugo nisu nadležni. U stvari, bili bi da sam ih pozvala u trenutku dok je zver trčala na nas, i da sam čarobnim moćima zamrzla taj trenutak dok oni lepotani ne stignu, jer kažu, ne pomaže ni snimak, ni slikanje telefonom, ni činjenica da imaš svedoke, ni to što znaš gde vlasnica živi, ni to što stvarno ima takvog nazovi psa…
Ne, samo da se oni stvore na licu mesta. Dakle, samo da lično vide taj trenutak! I da taj trenutak potraje dovoljno dugo dok ne stignu! Bila sam u šoku. Kakvi beskorisnjakovići!!! To je kao kada ti oni iz Zoohigijene kažu da njih zovemo kad vidimo zmiju. Nikakav problem, lepo zamoliš Gospođu Zmiju da sačeka čike koje će da je liše slobode i dok ih čekate popijete kaficu! Isti taj fazon. Gradske službe su zaista uvek od koristi sa tako briljantnim idejama. A, da! Sve i da se oni teleportuju u pravom trenutku, kazne su samo i jedino novčane!!! A ako te zateknu bez karte u busu, možeš u ćorku ako odbiješ da se legitimišeš!!! A ova sa zverkom će dobiti u najgorem slučaju novčanu kaznu! Šta ja sad tebi još da kažem!
Ja pokušavam da je utešim. Ne znam, kako bih ja reagovala. Verovatno bih isto tako precrkla od straha! A ipak, ne mogu da se otmem utisku da bi možda, celokupan stres bio manji i čitav događaj manje grozan da je makar izostala ta drskost mlađane vlasnice psa. Da se lepo izvinila, upitala da li je njoj kao trudnici dobro, obećala da će stvari ubuduće biti drugačije. Ali ne! Bezobrazluk caruje svuda!
Šifra GVC
Međutim, njene muke sa psima nisu tu ni počele ni prestale. Kaže, na travicu u parkovima ne može da se kroči od psećih govanaca. Užas blagi! Niko živi ne čisti za svojim ljubimcima. Bila sam primorana – kaže mi – da sa decom dogovorim loziku! Trčim za njima i samo vičem, GVC! Pazi, GVC! A to ti je draga moja skraćenica od deminutiva – GOVANCE! Ne mogu da po parku vičem svaka dva minuta:
"Deco, GOVNO!!! Morala sam čak i psećem govnetu da tepam i dam mu nadimak! O, šta su majke dočekale!"
Ja se smejem sa druge strane žice. Šta ću, žao mi je, ali ova situacija sa lozinkom me nasmejala. Šta će žena, snalazi se…
"Čak mi se jednom desilo", nastavlja ona da se jada, "da kada sam jednoj naoko gospođi skrenula pažnju da treba da počisti za svojim psom, ona ospe paljbu po meni.
""Ha! Ti ćeš da mi kažeš! Pa toj kesi kojom bih sklonila za Bubicom bi trebalo dvesta godina više da se razloži nego ovom ovde… izmetu!"
"Bila je prosto ljuta na mene! Kaže mi još – Vlažne maramice koje ti koristiš svaki čas za tvoju derlad su veće zlo od svega što ovaj psić ostavi tu u prirodi. Stidi se svog licemerja!!" izdrala se na kraju i odmarširala od nas. Ne stigoh od šoka da joj kažem, da vlažne maramice mame bacaju u kantu, a i ako neka slučajno omaši, u nju nije strašno kada se ugazi i ne moraš da vetriš stan tri dana i ribaš dečiju obuću u šest voda da ukloniš smrad psećeg gvc-a!!!"
Izgibosmo, sestro slatka! rekla je na kraju bez daha! – Ovo ovde ti je apsolutni rat. Keve protiv nesavesnih kučarki!!! I znaš šta. Nisu bre, kučići krivi. Nego kad neko bezobziran i bezobrazan kupi kuče, to ti je katastrofa u najavi. I nemoj da bi mi neko rekao da ja mrzim pse! Kao što mi kažu – Znate, ko ne voli životinje ne voli ni ljude! Majketi! Meni, koja sam odrasla sa tri psa, ovi će da pričaju koga volim. Ali, tri psa u seoskom dvorištu, brale! Gde oni imaju i svrhu i posla i slobodu. A jok ove što kupuju zverke da bi se sa njima slikale za instagram i drže ih u 40 kvadrata! A i izgleda da dobar deo ovih što ima psa ne voli ljude… možda ih zato i kupuju, razočarali se u homo sapiensa.“
"Ne brinite neće on dete… – Stvarno?
Shvatam da je očajna. I da ne mogu ni da zamislim kako izgleda život u zgradi u kojoj si osuđen na parkić koji tvoja beba treba da deli sa njihovim stafordima i pit bulovima. I u toj priči, ti si ona koja gunđa i zakera, a oni su baš kul. Pa, naravno da su kul! Jer tvoja beba ne može ni da ujede zverku a nekmoli da je rastrgne. Može da bidne samo obrnuto… na žalost. Ili, ono kad ti kaže: "Ne brinite neće on dete…" – Stvarno? A na kom ste to jeziku pričali pa ti kuče reklo da neće decu? Ja bih naravno volela da su svi oni u pravu. I da su sve kuce dobre, i da umesto GVC-a okolo razbacuju plave ljubičice. Svi bismo voleli. Ali, ono što se sasvim sigurno zna je da se nikad ne zna!
Nisam imala neke mudre reči da je utešim. Samo, eto, da je pozovem sa prvim lepim vremenom kod nas na selo, ono mesto gde kuce imaju svoje jedno omiljeno mesto za svoje fekalije. Ili makar vlasnici čiste svoja dvorišta…
Setila sam se onomadnjeg naslova u nekim novinama: “Zašto je bolje biti zaleđeni labud nego prva komšinica”.
Autorka tog teksta se baš dotakla slične teme, kako su onih dana kada je stezao minus spašavani labudovi iz leda i hranjeni i grejani, dok su ljudi na nekim drugim lokacijama u Srbiji nalaženi mrtvi. Promrzli i gladni. Pri tom, niti ta autorka mrzi labudove, niti ova ovde (takozvana ja) i moja drugarica mrzimo pse. Šta su jadne životinje krive? Baš ništa.
Nije kriv ni jadan staford što ljudi vole borbe pasa i što su mu prčkali po genetici. Krivi su ljudi. Kada bi svako, makar upola koliko brine za životinje i prašume Amazona brinuo o svom nemoćnom komšiluku. Svako po malo. Svako neki dan. Bakici kojoj treba lek iz apoteke, komšinici koju muž bije a ona objašnjava kako je udarila po sedmi put u dovratak, deki koji po ledu ne sme po hleb i jogurt. Kada bismo pomogli uvek onoliko koliko možemo, ovaj svet bi bio bolje mesto. I čovek bi čoveku bio čovek, a ne vuk (da ne kažem staford).
I zato pravda za labudove okovane ledom, napuštene pse i staforde koje su ljudi kreirali! Ali, pravde i za ljudskost! Pravde i za sve ostavljene, zlostavljane, jadne i nemoćne homo sapiense!!! I pravde za decu u parkićima, parkićima bez GVC-a!
