U Srbiji je po prvi put stigla informacija o nestanku dvogodišnje devojčice preko alarma "Pronađi me". Poruka koja je stigla na mobilni telefon, šokirala je i uplašila stanovnike naše zemlje.
S obzirom koliko je teško palo sve ovo većini nas, ne možemo a da se ne zapitamo koliko li je tek teško roditeljima tog detata.
Psiholog Ružica Radović iz Fondacije Tijana Jurić za Ekliniku pričala je o tome šta se dešava sa psihom roditelja čije dete je nestalo i kako im pomoći.
"Tokom proživljvanja traumatskog iskustva, velike promene se dešavaju u ljudskoj psihi i telu, odnosno mehanizmi koji se aktiviraju kako bi posledice traumatskih događaja bile što manje. Reakcija osobe koja doživljava traumatski događaj može biti osećaj ,,zaleđenosti’’, stanje šoka i dešava se da nervni sistem i telo procenjuju to stanje koje će ostaviti najmanje posledica. Um očekuje da traumatski događaj prođe. Osoba je u tom momentu psihički odsutna i zato je od velike važnosti da stručna lica budu pristuna tokom prvog susreta sa roditeljima u situaciji kada im dete nestane i dok je potraga u toku.
Prvi susret sa roditeljima kojima nestane dete je izuzetno izazovan i težak. Psihička stabilnost, iskustvo i stručnost ljudi koji se susreču sa roditeljima je od velikog značaja kako bi razumeli i pomogli svim koji se nađu u tako teškoj situaciji. Ono što je vrlo značajno u takvim intervencijama u kriznim situacijama je da se trudimo da objasnimo roditeljima koliko je važno da ostanu pribrani i da ne upadnu u traumatski šok, ukoliko je to moguće. Prisebnost je veoma bitna zbog dobre saradnje sa policijom, u tim momentima kada nestane dete svaka informacija je od ključnog značaja, čak i neke koje se ne čine toliko važnim, najmanji detalj koji samo roditelj zna – možda je ključan da se jedno dete pronađe. Postoji mogućnost da će se javiti snažne emocionalne reakcije, koje mogu biti toliko intezivne da postoji opasnost od formiranja post traumatskog stresnog poremećaja. Važno je da pomognemo roditeljima da ostanu stabilni, da im budemo prva pomoć, da im objasnimo da se takve situacije dešavaju, da imamo iskustva i da smo tu da im pomognemo i da mogu da nam veruju," ispričala je sagovornica portala Eklinika.
"Iz iskustva, osećaj roditelja i ono šta govore su uvek ista ili slična, to je osećaj nemoći i bola koji se ne može tako lako prevazići. Traumatska iskustva su zbog svog emocionalnog inteziteta zapamćena na drugačiji način nego uobičajena iskustva. Često su zapamćena u fragmentima koji nisu povezani i zato je potrebno stvoriti neku vrstu sledstvenosti događaja kako bi se smestila u odgovarajući vremenski okvir u životu osobe koja je preživela traumu. Jedna od stavki koje su značajne za prevazilaženje traumatskog iskustva je razvijanje strategije emocionalne regulacije i prevladanja kako bi naučili na koji način da izađu na kraj sa tako snažnim emocijama," kaže psiholog.
Retko koji roditelj će reći da je izgubio nadu, sve do momenta dok se ne sazna krajnji ishod. Svaki roditelj gaji nadu da će pronaći svoje dete.
"Često roditelji upadnu u šok, obuzme ih ogroman strah i na taj način mogu zanemariti neki važan detalj koji bi mogao da bude ključan u samoj potrazi. Roditelji moraju biti potpuno iskreni, ne smeju sakriti nikakve detalje, bilo kakve porodične razmirice koje su možda prethodile nestanku, jer na taj način otežavaju ceo proces. Svaki detalj je od neizmernog značaja, čak i poruke na društvenim mrežama, kao i pozivi, ukoliko roditelji imaju pristup društvenim mrežama deteta. Mi se zalažemo da pozitivno utičemo na ljude koji se nađu u takvoj situaciji, da izađu iz okvira tajni, budu otvoreni i ono što je najvažnije da se dete pronađe, ma šta god prethodilo tom događaju".
