Ispovest starije gospođe rasplakala je Srbiju. Mi je prenosimo u celosti.
"Sa svojim suprugom živim na selu. Smatram da smo gostoprimljivi ljudi koji na sve načine gledaju da ugode. Imamo posebnu sobu samo za goste. Kada je leto, može se spavati i na verandi, a nije nam problem ni da damo našu spavaću sobu.
Mi imamo dva odrasla sina koja žive sa svojim porodicama. Najmlađi sin živi nedaleko od nas i često nam sa unucima dolazi u goste.
Stariji sin se zaposlio u Beogradu, tamo se oženio i zasnovao porodicu. Ima svoj privatni biznis. Ne dolazi kod nas jer živimo na selu, daleko mu je i ne dopada mu se okruženje.
Svaki put kad dođe sa svojom ženom i decom, mi se specijalno pripremimo za njih. Sve lepo namestimo, očistimo, ja kuvam ukusna jela i deserte. Uprkos tome snajka ne želi da dolazi kod nas. Kaže da u selu nema šta da radi i da joj je dosadno nakon sat vremena.
Prošle godine smo mi imali želju da ih posetimo i da provedemo vreme sa unučićima. Nedostaju nam njihovi slatki osmesi.
Najavili smo im se nedelju dana ranije kako bi organizovali svoje vreme.
Došli smo kod njih, seli za trpezarijski sto i počeli da ćaskamo. Kako je vreme prolazio i došlo veče, shvatili smo da za nas nema mesta u kući. Sin je za nas iznajmio hotelsku sobu i to na drugom kraju grada. Nismo mogli da verujemo šta nas je snašlo.
Bili smo spremni da spavamo i na podu, ali je snaja stalno ponavljala i bila uporna sa time da je soba već plaćena i rezervisana.
Kao rezultat toga, sin je pozvao taksi i odvezli smo se u hotel. Videlo se da mu je neprijatno, ali nije mogao ništa da uradi, pošto je postupao po nalogu svoje žene.
Razočarano smo krenuli ka vozilu koje je trebalo da nas odveze do hotela, ali nismo imali druge. Ujutru kada smo se probudili, trudili smo se da zaboravimo sve to. Poželeli smo da idemo kod njih na doručak kako bismo se ponovo videli, jer nam puno nedostaju naša deca. Hteli smo da ih iznenadimo, ali se ispostavilo da oni za to nisu zainteresovani.
Svako je imao svoje obaveze, morali su da idu negde. Pitala sam se samo gde, jer znam da tada niko nije radio, da nisu planirali da idu van grada sa prijateljima, još smo se i najavili nedelju dana ranije.
Vratili smo se u hotel i odmah sutradan otišli za naše selo.
Ceo put sam plakala, nisam razumela kakav je to odnos prema roditeljima. Došavši kući, drugom sinu smo sve ispričali. Odmah je pozvao brata i počeo da se svađa sa njim. Nakon te naše posete, komunikacija sa najstarijim sinom se mnogo promenila. Sada su to retki i kratki pozivi.
Nije mi jasno zašto se tako ponašaju prema nama. Svaki put se trudimo da im pomognemo, čak im i zimnicu šaljemo da imaju da jedu i to sve o našem trošku.
Ne znam kako da živim sa time. Kako da kažem da su nas naša deca izbacila iz stana. Da su barem bili zahvalni, da su se barem setili za sva dobra dela koja su bila njima u korist, ako nas već više ne cene kao roditelje i kao svekrvu i svekra."
