Samohrani otac deteta sa daunovim sindromom, Džon Anisimov iz Rusije podelio je svoju ni malo laku životnu priču i objasnio kroz šta je sve prošao na ovom životnom putu.
"Koliko god sam odlučio da budem jak, emocije su me preplavile. Izašao sam iz bolnice i zaplakao. Nisam dugo plakao a kasnije su me te suze posramile", započinje svoju priču ovaj hrabri čovek.
Tog dana 28. avgusta rodio se moj sin, moj borac, moj medo, moj "heroj-žabica", osoba koja mi toliko znači na ovom svetu. Od tada počinje naša zajednička borba. Prošlo je pet godina i dogodilo nam se svašta. Porodiljsko odustvo, selidba iz glavnog grada, neprospavane noći, majčino mleko, poliklinika, hirurgija, bazen, masaže, šetnje, logopedi, vrtić, zaposlenje, studiranje...
Puno toga se već dogodilo, ali najvažnije je da još toliko toga tek sledi! Nove veštine, novi susreti i novi događaji i poznanstva. Idemo napred i verujmo da možemo uspeti, napisao je Anisimov na dan kad mu je sin napunio pet godina.
Usledili su veoma teški dani nakon rođenja deteta. Nije mogao ni da za misli da Mišu ostavi u sirotištu kao što mu je supruga predlagala. Nije mogla da se nosi sa tim što je dečak rođen sa daunovim sindromom pa je rešila da ih napusti a ovaj hrabri čovek je bio odlučan da sina podiže sam.
Ovaj mladi otac odlučio je da svoju životnu priču podeli javno kako bi pokazao svetu koliko su deca sa ovakvom dijagnozom divna, ali i kako bi motivisao druge roditelje da nikada ne odustaju već skupe hrabrost i suoče se sa izazovima, posebno kada su njihova deca u pitanju.
Deca sa Daunovim sindromom imaju lepu, veselu i optimističnu ličnost, zbog čega ih nazivaju i decom Sunca. Ako odrastu u zdravoj i srećnoj porodici, imaju sve šanse za normalan život. Smatra da je obrazovanje izuzetno važno jer neznanje dovodi do straha i predrasuda, ali i do drastičnih poteza koje je napravila njegova sada već bivša supruga kada ih je napustila.
"Trenutak sreće nakon njegovog rođenja trajao je tačno minut i 39 sekundi kada nam je doktor rekao: 'Bojim se da vaša beba ima Daunov sindrom",Nisam znao šta da radim, ali sam mislio da je moj zadatak u tom trenutku da isključim emocije i podržim suprugu jer sam verovao da će joj biti teško, prisetio se on i dodao da su već nekoliko dana čekali potvrdu dijagnoze.
U mom životu se, uostalom, ništa nije promenilo. Sve se dogodilo kako smo i planirali, rodio mi se sin - nastavio je. Iste večeri je seo za kompjuter i informisao se o ovoj dijagnozi i deci koja imaju Daunov sindrom.
"Nisam znao ništa o dijagnozi svog sina. Setio sam se samo strašne fotografije iz sovjetskog udžbenika iz biologije. Otišao sam na internet i istraživao. Saznao sam za Evelinu Bledans i njenog Semjona, koji je rođen u istom porodilištu kao i Miška. Saznao sam da su u Europi ljudi sa ovom dijagnozom dobro socijalizovani, mogu samostalno da žive i rade", priča ovaj hrabri otac.
Kaže da ovo saznanje nije uticalo na njegovu odluku jer je odmah znao da nikada ne bi mogao napustiti svoje dete, ali njegova supruga nije bila spremna za ovu vrstu odgovornosti. Ističe da je odma počeo da mašta kako će zajedno uživati u zalasku sunca, kako će ga voditi na roštilj, kako će živeti svoj život koji će se nekima možda delovaati nesrećno, ali to će biti njihov život.
"Ni u jednom trenutku nisam pomislio da ostavim sina u sirotištu, to bi bilo stvarno nehumano. Supruga i ja smo se ubrzo razdvojili, a ja sam započeo svoj novi život kao samohrani otac 'sunčanom' detetu" - nastavio je.
"Moja žena i ja smo uvek imali dobar i iskren odnos. Bilo je različitih perioda, uspona i padova, nedostatka novca, razdvajanja. Ja sam miran tip čoveka, navikao da se prepusti svemu, da se prilagođava. Prijatelji su me čak ironično nazvali 'papučom'. Ali, u ovom slučaju sam čak bio spreman na konflikt, pokušao sam da je ubedim da možemo da prevaziđemo ovu situaciju. I sukob nas je razdvojio. Sada razumem da se plašila", dodao je on.
Naglašava da sebe ne smatra nikakvim herojem, kako ga neki nazivaju, već mu je bilo sasvim normalno i prirodno ostati uz sina kojem je preko potreban. Kaže da Mišu odgaja najbolje što zna i ume.
Sa mališanom ide na razne aktivnosti koje pomažu njegovom fizičkom i mentalnom razvoju.
"Svojim primerom želim da inspirišem one ljude koji jesu ili će biti u istoj situaciji kao i ja. Hoću da im kažem, "Ne plašite se! "Biće sve u redu!", zaključio je on, prenosi 24sata.hr
