Sve porodice imaju svoje osobine i navike, ali porodica Ulas ima tako jedinstvenu osobinu da su ih naučnici označili kao totalnu anomaliju ljudske vrste.
Porodica Ulas je godinama bila predmet evolucione fascinacije nakon što su otkriveni u udaljenom selu u Turskoj kako hodaju četveronoške.
Početkom 2000-ih, objavljen je naučni rad o petoro braće i sestara Ulas i njihovom čudnom kretanju koje podseća na hod medveda, sa stručnjacima podeljenim oko uzroka abnormalnosti.
U godinama nakon objavljivanja ovog lista, evolucioni psiholog profesor Nikolas Hamfri sa Londonske škole ekonomije otputovao je u Tursku da se sastane sa Ulas porodicom.
Majka i otac Ulasa imali su 18oro dece, dok je njih šestoro rođeno sa četvoronožnošću (hodom na sve četiri), što nikada ranije nije viđeno kod savremenih odraslih ljudi.
"Nikad nisam očekivao da bi se, čak i pod najneobičnijom naučnom fantazijom, moderna ljudska bića mogla vratiti u životinjsko stanje", rekao je Hamfri za 60 minuta Australije, koja je snimila dokumentarac o porodici još 2018.
"Ono što nas izdvaja od ostatka životinjskog sveta je činjenica da smo mi vrsta koja hoda na dve noge i drži glavu visoko u vazduhu", dodao je on.
"Naravno, to je jezik i sve druge stvari, ali to je užasno važno za naš osećaj da smo drugačiji od drugih u životinjskom carstvu. Ovi ljudi prelaze tu granicu".
Dokumentarac opisuje porodicu Ulasa kao "kariku koja nedostaje između čoveka i majmuna" i sugeriše da oni "uopšte ne bi trebalo da postoje".
Pa ipak, niko još nije otkrio tačan uzrok čudnog stila hodanja ove porodice.
Dok su neki stručnjaci sugerisali da je to uzrokovano genetskim problemom koji je "poništio poslednja tri miliona godina evolucije", drugi su odbacili ideju da postoji specifičan "gen" za uspravno hodanje i sugerisali da je nešto drugo.
Hamfri je istakao da braća i sestre koji hodaju četveronoške – od kojih je petoro još uvek živo i imaju između 22 i 38 godina – svi pate od određenog oblika oštećenja mozga.
U dokumentarcu 60 minuta, pokazao je magnetnu rezonancu koji je otkrio da svaki od njih ima skupljeni deo mozga koji se zove cerebelarni vermis.
Međutim, profesor je takođe primetio da to samo po sebi „ne objašnjava njihovo hodanje na četiri noge“.
Objasnio je: „Druga deca koja su oštetila mali mozak, čak i deca koja nemaju mali mozak, i dalje mogu da hodaju uspravno“.
Takođe je naglasio da se Ulasov oblik četvoronožja razlikuje od onog koji se vidi kod naših najbližih životinjskih rođaka – šimpanza i gorila – na jedan ključni način.
Dok ovi primati hodaju na zglobovima, Ulas porodica koristi dlanove – stavljaju težinu na zglobove dok podižu prste od zemlje.
„Ono što je značajno u vezi s tim je da šimpanze uništavaju svoje prste hodajući tako“, rekao je Hamfri za veb stranicu Bi-Bi-Si njuz 2006. godine kada je Bi-Bi-Si emitovao sopstveni dokumentarac o porodici.
„Ova deca imaju veoma okretne prste, na primer, devojčice u porodici mogu da heklaju i da vezuju“, dodao je on.
Hamfri je pretpostavio da bi to zaista mogao biti način na koji su hodali naši direktni preci.
Održavajući svoje prste spretnim, naši preci su mogli da rade sa alatom, što je bilo ključno za evoluciju ljudskog tela i inteligencije.
„Mislim da je moguće da je ono što vidimo u ovoj porodici nešto što odgovara vremenu kada nismo hodali kao šimpanze, već je bio važan korak između silaska sa drveća i potpunog dvonožnog stajanja“, rekao je Hamfri.
Istraživač sa LSE-a je takođe sugerisao da postoje osnovnija objašnjenja za četvoronožje dece Ulasa: jednostavno ih nisu ohrabrivali da hodaju na dve noge.
U turskom selu u kojem su odrasli, nije postojala lokalna zdravstvena služba koja bi pomogla deci sa invaliditetom da pređu sa puzanja kao bebe (na rukama i kolenima) u potpuno uspravno hodanje.
Hamfri je za 60 minuta rekao da je Ulasima obezbedio okvir za hodanje i da je u roku od nekoliko sati „došlo do zadivljujuće transformacije“.
„Deca koja nikada nisu napravila korak uspravno na dve noge koristeći ovaj okvir počeli su da hodaju po sobi sa takvim oduševljenjem na licima i osećajem velikog dostignuća“, priseća se on, dodajući da su bili tako iznenađeni kao da nikad nisu tako hodali.
U kući Ulas postavljene su šipke kako bi se članovi porodice podstakli da hodaju uspravno.
Rekao je da mu je to što je video njihov entuzijazam da hodaju uspravno, uz pomoć fizioterapeuta, dalo „poštovanje prema ljudskom duhu“.
Rekao je da mu je to pomoglo da vidi „kako ljudska bića u najnepovoljnijim okolnostima mogu da trijumfuju nad svojim nedaćama, bez obzira na to šta moraju da urade da zadrže svoj ponos i osećaj za sebe“.
