Otkako je Brem Stoker obajvo roman Drakula 1897. godine, bilo je spekulacija da je inspiraciju našao u Vladu Cepešu, ozloglašenom vladaru Vlaške iz 15. veka.
Sada su istraživači otkrili da je Vlad verovatno patio od hemolarije, stanja koje izaziva krvave suze.
Drakula Vlad ili Vlad Nabijač, bio je vlaški vojvoda u tri odvojena navrata. U Rumuniji je bo poznat po brutalnosti i posvećenosti u čuvanju svoje zemlje od stranih osvajača, a veruje se da je bio odgovoran za smrti oko 80.000 Osmanilija, od kojih je većinu nabio na kolac.
Ali ako je ikad zaplakao nad nekim od svojih žrtava, verovatno su to bile krvave suze, tvrde istraživanja.
Naime, grupa istraživača sa Univerziteta u Kataniji nedavno je analizirala neka pisam koje je pisao ozloglašeni Vlad Cepeš, te su na njima pronađeni molekuli koji upućuju da je Vlad patio od hemolakrije.
Hemolakrija uzrokuje mešanje krvi sa tečnostima u suznim kanalima, uzrokujući da suze imaju krvavu nijansu ili su čak sasvim sastavljene od krvi.
Ko je bio Vlad Cepeš?
U istorijskim studijama napisanim u cilju otkrivanja istine, navodi se da je Vlad rođen 1431. godine u Sigišoari u Transilvaniji. Otac mu je bio Vlad Drugi, član uticajnog reda Dragon (ako ćemo po rumunski – Drakul), u čemu leži odgovor na pitanje o poreklu ovakvog porodičnog imena. Kada je Vlad Drugi zbačen sa trona, povratak na isti mu je obezbedila Turska, ali pod uslovom da im kao taoce preda sinove Vlada Trećeg i Radua.
Kao starijeg, Turci su Vlada obučili da bude dostojan naslednik vlaškog prestola, i tu zapravo počinje njegova priča kakvu danas znamo.
Njegova osveta protiv Osmanlija započela je kada su ga uzeli kao taoca: Kao rezultat sukoba između Osmanskog Carstva i Vladovog doma u Vlaškoj, sultan Murat II uzeo je mladog princa i njegovog mlađeg brata Radua kao taoce. Dokle god njihov otac, kralj Vlaške, nije pružao otpor Osmanlijama, oni bi bili dobro. Murat im je poštedeo živote i na kraju oslobodio vlaške knezove. Iako je Vladovo vreme u zarobljeništvu možda razvilo njegovu žudnju za krvlju, činilo se da to nije nimalo smetalo njegovom mlađem bratu. U stvari, čini se da je mladi Radu maksimalno iskoristio život u zatočeništvu: sprijateljio se s mnogim Osmanlijama, pa čak i prešao na islam, prenosi B92.net.
Ubistvo njegovog oca gurnulo ga je preko ivice: Kada se tek oslobođeni mladi princ vratio u Vlašku 1448. godine, to nije bio baš onakav povratak kući kakav je očekivao. I njegovog oca i starijeg brata, prestolonaslednika, ubili su vlaški plemići. Vlad je bio sledeći u redu za tron, ali je morao da se bori da ga zadrži. Nakon što je zbačen i prisiljen na izgnanstvo, ponovo je preuzeo presto 1456. Sa njegovom novom vladavinom došao je novi oblik besne krvoločnosti: većina njegovih zverstava datira iz tog perioda.
Jednom je u jednom danu nabiona kolac 20.000 ljudi: Možda je vrhunac Cepeševe sklonosti nabijanju na kolac došao 1462. Nakon bekstva od Osmanlija, Vlad je za sobom ostavio takozvanu „šumu nabijenih“. Najmanje 20.000 ratnih zarobljenika je navodno nabijeno na kolac. Ostaje diskutabilno da li je 20.000 ljudi zaista nabijeno na kolac ili ne; ali je Vlad ipak stekao jezivu reputaciju zbog upotrebe bizarne ratne taktike.
Navodno je oprao ruke u krvi svojih žrtava: Zahvaljujući njegovoj zastrašujućoj taktici, počele su da kruže jezive priče o navodnoj Cepeševoj krvoždernosti. Ubadanje ljudi bilo je dovoljno loše; ali te priče su implicirale da je on zapravo imao žudnju za krvlju. Jedan tekst je, na primer, uživao u isticanju svih Vladovih perverzija. Na strašnom spisku isticao se podatak da je obožavao da pere ruke u krvi svojih žrtava.
Njegovi neprijatelji su tvrdili da u krvavom pohodu nije poštedeo ni bebe: Vlad nije bio samo antagonista prema Osmanlijama. Delovi Transilvanije su takođe bili pogođeni gnevom koji je osećao, ali i njegovom izopačenošću. Ubijao je, kažu hroničari tog doba, sa istim žarom i civile. I ne samo da je spaljivao cela sela i trovao seoske bunare, već je nabijao i muškarce, žene, a po nekima i decu. U jednom izveštaju se čak tvrdi da je Vlad stavljao bebe na grudi njihovih majki koje su bile nabijene na kolac.
Njegov napad na osmanlijski logor bio je toliko zbunjujuć da su se i njegovi neprijatelji međusobno ubijali: Koristio je gerilsku taktiku da spreči džinovsku osmanlijsku vojsku. Jedne noći 1462. Vlad je poveo svoju vojsku u brzi, iznenadni napad na protivnički logor, nadajući se da će ubiti sultana. Njegovi vojnici su imali zadatak da se ušunjaju u logor, i da se preobuku u osmanlijsku odeću. Iako se napad završio povlačenjem Cepeševe vojske, izazvao je dovoljan haos jer su Osmanlije počeli da ubijaju jedni druge, ne znajući ko je pravi neprijatelj.
NE PROPUSTITE
Jedna priča tvrdi da je ljude kuvao do smrti: Bilo bi pogrešno pretpostaviti da je Vladova brutalna taktika bila ograničena na nabijanje na kolac. Koristio je još jedan metod mučenja koji je bio podjednako uznemirujući. Prema jednoj priči, on je zapravo svoje neprijatelje žive kuvao.
Ustvari je smtran nacionalnim herojem u Rumuniji: U vekovima nakon Cepeševe smrti na bojnom polju 1470-ih, njegovo nasleđe je u velikoj meri cenjeno, a ne nipodaštavano. Za neke je Vlad bio narodni knez koji se borio da ih spase od Osmanlija. U kasnom 18. i 19. veku - kada je Evropa uzburkala nacionalističke pokrete - Vlad je zapravo prihvaćen kao nacionalni heroj u Rumuniji. Tek nakon popularizacije vampirske mitologije i navodne veze između grofa Drakule i Vlada, postao je negativac u istoriji.
Niko ne zna gde je sahranjen: S obzirom da je veći deo života proveo u borbi, možda nije iznenađujuće što je Vlad umro kako je i živeo: boreći se. Godine 1476, dok je pokušavao da povrati svoj presto, Vlad je poginuo u borbi. Međutim, istoričari ne znaju šta se desilo sa Vladovim telom. Predanje tvrdi da je njegovo poslednje počivalište manastir Snagov, iako tamo nema dokaza o njegovom grobu. Nedavni izveštaji da je njegova grobnica otkrivena u Italiji pokazali su se neosnovanim.
