Da li ste ikada čuli za čuvenih sedam sestara Saderlend i njihovu kosu?
1882. godine, Barnum i Bejli cirkus potpisali su novu tačku za sporednu predstavu. Zvala se "Sedam sestara Saderlend".
Sara, Viktorija, Izabela, Grejs, Naomi, Meri i Dora — koje su tada imale od 18 do 36 godina, izlazile bi na binu u belim haljinama, njihove tamne kose svetlucale su pod svetlima i pevale. Izvanredan glas Naomi je bio istaknut u njihovoj bogatoj harmoniji. Ali ipak muzika nije bila glavna atrakcija ovih sestara.
Vrhunac čina došao je u finalu, kada bi se sestre u isto vreme okrenule, puštajući svoje ogromne kose - ukupno 12 metara - da im se preliju niz leđa, preko vrha bine.
Uzdah čuđenja i oduševljenja pročuo bi se kroz publiku, praćen gromoglasnim aplauzom. Taj čin je bio hit, ali to je bio samo početak sage o sestrama Saderlend.
Njihova priča je mnogo bizarnija nego što bi bilo koji pisac naučne fantastike mogao da zamisli.
Devojke iz Saderlenda bile su potomci neuspešnog Flečera Saterlenda i njegove supruge Meri, koja je bila studentkinja muzike. Dve ćerke su navedene na popisu kao usvojene, a lokalne spekulacije su tvrdile da su rođene od Marte Brink, Merine sestre, koja je živela u kući Saderlend jedno vreme.
Marta se brinula o deci Saderlend nakon što je njena sestra umrla 1867. godine. Odgajane u siromaštvu i izbegavane u lokalnom društvu, sestre Saderlend su delile dva dobra — muzički talenat i bogatu, gustu kosu, za koju se govorilo da je takva zbog velike upotrebe masti neprijatnog mirisa koju je kuvala njihova majka.
Njihove muzičke sposobnosti bile su ono što je navelo Flečera Saterlenda da svoje ćerke uvede u svet cirkusa, ali je njihova kosa bila ta koja ih je učinila bogatašicama.
Naomi se udala za Džej Henrija Bejlija, sestrića suvlasnika cirkusa, 1885. godine, a Bejli je, znajući da ima više ćelavih muškaraca nego ljubitelja muzike, preuzeo vođenje sestara. Počeo je da prodaje mast za kosu, koju je Flečer smislio od formule svoje pokojne supruge, koristeći sestre Saderlend kao svoje promotivne alate.
Napici za čišćenje skalpa protiv peruti i farbanje kose — zaradili su milione zahvaljujući iscrpljujućim promotivnim obilascima na kojima je prikazana „Nijagara lokni“.
Sestre su uspele da izgrade kitnjastu viktorijansku vilu na mestu brvnare svog dede u zapadnoj državi Njujork i snabdevaju svaku od sedam spavaćih soba tekućom vodom u mermernim kupatilima. Da bi se obezbedilo snabdevanje vodom, na vrhu vile je postavljen veliki rezervoar koji su radnici svakodnevno punili. Novac, koji je takođe tekao kao voda, kao da je pojačao porodične ekscentričnosti.
Kućni ljubimci su tretirani kao kraljevski, sa zimskom i letnjom garderobom, i velikim sahranama i čituljama u lokalnim novinama. Konji su bili potkovani u zlato. Sestre su sponzorisale mnoga gala druženja za komšije, često uključujući i vatromet. Sav taj novac u rukama grupe slobodnih žena privukao je avanturiste. Jedan od njih je bio Fredrik Kastlmejn, za kojeg se mislilo da ima simpatije prema Dori, ali koji je iznenadio sve na kraju oženivši njenu stariju sestru Izabelu.
On je imao 27, ona 40. godina. Kaslmejn je bio zgodan i šarmantan, ali je imao nekoliko sopstvenih ekscentričnosti, poput zavisnosti od opijuma i morfijuma, i uznemirujući hobi pucanje. Iako je njegovo streljaštvo moglo biti impresivno, lokalni farmeri nisu bili zadovoljni ovom praksom. Ali je Kaslmejn njihovo ogorčenje podmitio novcem i vrlo brzo niko se više nije bunio.
Godine 1897, dok je pratio sestre na jednoj od njihovih turneja, Kaslmejn je izvršio samoubistvo. Tragedije kao što je ova i ranija smrt jedne od sestara, Naomi, do srži su potresle preostale žene. Naomino telo ležalo je u vili nekoliko nedelja dok se nisu odlučile da je pokopaju. Naomi je sahranjena na porodičnom imanju bez ikakvog nadgrobnog spomenika. Kada je Fredrik umro, sestre su donele njegovo telo kući i ono je takođe ležalo u muzičkoj sobi nekoliko nedelja, u kovčegu sa staklenom kupolom. Sestre bi posetile ostatke i pevale Fredrikove omiljene pesme. Konačno, intervenisalo je lokalno zdravstveno odeljenje i primoralo nevoljne sestre da prenesu telo u granitni mauzolej vredan 10.000 dolara. Čak i tada, Izabela bi svake noći hodala pet kilometara do groblja, noseći fenjer, da bi razgovarala sa svojim pokojnim mužem.
To je trajalo dve godine, sve dok nije upoznala i udala se za Alonza Svajna. Ona je imala 46, on 30 godina. Svajn je ubedio Izabelu da proda svoje akcije u porodičnoj korporaciji i pridruži mu se u nesrećnom pokušaju da proda konkurentski regenerator za kosu, čija formula je zahtevala devet litara engleskog ruma i dve litre alkohola. Poduhvat je propao, Izabela je umrla kao siromah, a Alonzo je nestao.
Iskustva njene sestre sa Kaslmejnom i Svejnom nisu sprečila Viktoriju Saterlend da se uda za 19-godišnjeg muškarca kada je imala 50 godina. To je izazvalo razdor u porodici, a druge sestre, koje se nikada nisu udavale, odbijale su da posete Viktoriju sve do njene smrti.
Preostale žene su pratili drugi oblici nesreće. Meri je imala periode ludila i često je bila zaključana u svojoj sobi.
Popularnost kraćih frizura za ove žene je značila propast, a bogatstvo koje su stekle do tada se istopilo. Godine 1926, tri preživele sestre otišle su u Holivud da pomognu studiju da napravi film o njihovim životima, ali je projekat odbačen, a Dora je tamo poginula u saobraćajnoj nesreći.
Kremirana je u Holivudu, ali Meri i Grejs nisu imale novca da plate uslugu, tako da je Dorin pepeo još uvek negde u Holivudu.
Poslednje dve sestre vratile su se u svoju propalu vilu gde su živele u istom siromaštvu koje je ostavilo ožiljke na početku njihovog života. Na kraju je čak i kuća prodata. Nekoliko godina nakon smrti poslednje preživele sestre, vila je izgorela do temelja, ostavljajući samo Kastlmajnov grandiozni mauzolej i možda, nekoliko prašnjavih flaša proizvoda za kosu sestara Saderlend na tavanima i podrumima.
