Sedam smrtnih grehova koje crkva definiše jesu gordost, pohlepu, blud, zavist, neumerenost u jelu i piću, gnev i lenjost, dok su sa druge strane sedam vrlina ili kreposti, a to su poniznost, darežljivost, ljubav, blagost, samokontrola, umerenost i marljivost.
Lista je relativno poznata i onima koji nisu vernici ili nisu aktivni u svojoj veri. Ali, ideja razlikovanja dobrog od zlog, greha od vrline, starija je od religija koje mi danas poznajemo.
Naime, stare civilizacije su se od samih početaka kulture bavile grehom, mnogo pre Starog zaveta. Na klinastom pismu su o tome pisale razne kulture iz Mesopotamije. I stanovnici blizu reka Eufrat i Tigar želeli su odgovore na pitanja zašto u svetu postoji patnja, šta je zlo i ko su ti bogovi koji se bave našim sudbinama.
Na klinastom pismu na pločicama ostala su zapisana pitanja poput Da li je postao blizak sa ženom svog komšije? ili Je li provalio u nečiji dom?, a često je pitanje i Je li zgrešio protiv božanstva?
Sumerci i Akađani, koji su dominirali Mesopotamijom, bili su dosta jasni oko toga šta je dobro, a šta loše i to vekovima pre Biblije. I stanovnici starog Egipta imali su osećaj za dobro i loše, iako su verovali u "pregovaranje" s bogovima, tj. imali su priliku da iznesu argumente u svoju korist. Tako bi, kažu stari papirusi, mnogi rekli kako će pred bogovima naglasiti da nisu "grešili protiv faraona", "krali žito" itd... Čak su 42 takve tvrdnje koje duša pred bogovima, prema starim Egipćanima, mora da potvrdi.
Šta stvarno predstavlja 7 smrtnih grehova: Samo ste vi odgovorni za svoj život i sudbinu!
Hrišćanskih sedam smrtnih grehova je, manje više, osmislio papa Grgur I. On je listu utanačio negde krajem šestog veka kako bi "naučio narod da razlikuje dobro od lošeg". Te liste nema u Bibliji, niti bilo kojoj drugoj svetoj knjizi.
Iako je njemu to najbolje uspelo, on nije prvi koji je pokušao da organizuje grehe i vrline. Aristotel se bavio teorijom etičke sredine (zlatne sredine). Pokušao je da popiše vrline, a svakoj bi dopisao dve mane.
U četvrtom veku teolog i hrišćanski mistik Evagrije Pontik postavlja temelje "etike" koja se često upoređuje sa zen budizmom. On je "video" osam zala - neumerenost ili pohlepa (u jelu i piću), bludničenje, ponos, hvalisanje, gnev, ljubomora, gramzivost i duhovna ravnodušnost. Imena im je naveo na starogrčkom, a na latinski ih je vremenom preveo njegov učenik sveti Ivan Kasijan, a kroz to se zapad upoznao s konceptom smrtnih grehova.
Kasnije su gresi podeljeni u grupe - oni koji su vezani za žudnju poput neumerenosti ili pohlepe. Oni koji imaju veze s besom i temperamentom i oni koji kvare um, poput ponosa ili tuge. Grgur I je naprosto očaj i lenjost stavio pod jedno i malo "ispolirao" grehe. Tako je spojio i hvalisanje s ponosom, jer je smatrao da je hvalisanje plod ponosa, a na listu je opet dodao zavist.
Psalam 50, najmoćniji zapis u Bibliji: Od njega se tresu sve nečiste sile!
