Psihoterapeut Vladimir Đurić svedočio je događaju koji ga je dirnuo, pa ga je podelio na Fejsbuku. Njegov tekst o nepoznatom penzioneru tužne sudbine, koji je u nekoliko dana otkad je objavljen u srca dirnuo hiljade ljudi na društvenim mrežama, prenosimo u celosti.
"Mala pošta na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu... Tri šaltera... tri govornice... 50 kvadrata sveukpno...
2. januar 2017, oko dva popodne. On ima oko 75 godina. Ima prastari mantil, pantalone i još starije cipele. Ima onu kapu što jedino penzioneri i hipsteri nose, neurednu sedu kosu, brkove, naočare sa debelim oknima, posledično ogromne oči i džemper koji se oblači kad, iz nekog razloga, nema više grejanja u stanu...
Ulazi u poštu i ljubazno pita radnicu da li još uvek rade govornice i da li može da telefonira. Radnica bez trunke emotivnog investiranja odgovara da može. On ulazi u središnju govornicu. Vrata se ne mogu u potpunosti zatvoriti i započinje razgovor. Priča glasno kao i svi oni koji baš i ne čuju dobro, tako da poštom odzvanjaju reči.
"Dobar dan. Ilija ovde. Samo sam želeo da vam čestitam Novu Godinu i da vam kažem da mi je mnogo žao što me niko od vas nije nazvao da čestita, niti došao da me poseti, mnogo vas volim. Živi i zdravi bili. Voli vas deda."
Odsečno prekida kao što smo svi nekada radili u ono doba skupih sekundi. Čuje se kratak uzdah i zvuk spuštanja slušalice na onaj metalni jezičak. Vrata se otvaraju. On izlazi. Dostojanstven, kao da se ništa nije desilo, ubeđen da mi pojma nemamo kakva se drama odvijala iza nesrećno zatvorenih vrata od govornice i pod njegovim mantilom.
Dirljiva poruka starog deke mladima: Zapamti, Bog daje, a ljudi koriste!
Pita radnicu koliko je dužan. Plaća, ljubazno se zahvajuje, čestita praznike i polako odlazi. Radnica i ja gledamo za njim, zaleđeni. Razmišljam... Ko ga je zaboravio? Šta li im je skrivio? Ili nije?
Koga sam ja zaboravio? Koga iz ovih stopa treba pozvati da iskažem zahvalnost, ljubav ili poštovanje. Ima li još nade da se situacija popravi? Srećom, pa mi imamo telefone u džepu, poruke i mejlove, sto čuda. Eto neke koristi i od njih. A i tek smo na drugoj stranici od ovogodišnjih 365 neispisanih. Sreća pa još uvek ima sasvim dovoljno vremena da se napiše roman koji oplemenjuje dušu, koji je melem za ranu i koji, svakoga, ko ga pročita, učini boljim čovekom ili mu makar malo olakša.
Lampa ili sveća, pero ili tastatura, papir ili laptop su samo okolnosti i uzgredne sitnice koje ne odvajaju dobrog pisca od lošeg. Za razliku od ljubavi. Ona je oduvek sasvim drugačija priča..."
Deki (89) nestajao novac, pa postavio kameru: Snimak mu slomio srce! (VIDEO)
