Danas proslavljamo Vidovdan, stari praznik za koji se veruje da je korene našao u postojanju Boga Vida (Vit, Svetovid, Svantovitus...)
Vid je bio bog svetlosti, obilja i rata, a biljka vidovčica je dobila ime po njemu i veruje se da ima razne mistične moći.
Legenda o poreklu svetog Vita, koju je zapisao Justin Popović pod datumom 15. (28) jun, priča da je za carevanja Dioklecijanova, kad oblasni upravitelj Valerijan gonjaše Hrišćane, u Siciliji živeo dvanaestogodišnji dečak po imenu Vit, sin visokorodnog i bogatog građanina Gilasa. Gilas beše neznabožac, a njegov sin blaženi Vit u detinjstvu svom prosvećen s neba čudesnom blagodaću Svetoga Duha, poznade jedinog istinitog Boga koji je stvorio nebo i zemlju, piše Bašta Balkana.
Knez Valerijan, ljut što dečak ne htede prinositi žrtvu njihovim bogovima Zevsu, Herkulu, Junoni, Minervi i Apolonu, naredi da se dečak izbije gvozdenim štapovima, ali se njegova ruka i ruka mučitelja osuši. Bojeći se za život sina, Gilas na sve načine pokušavaše da ga odvrati od Hristove vere, ali od anđeoske svetlosti oslepe.
Bežeći pred očevim gnevom, iako mu uz Božju pomoć isceli oči, sa svojim učiteljem Modestom i dadiljom Kriskentijom, Vit se ukrca u lađu koja ih odvede do italijanske pokrajine Lukanije, mesta Alektorije, i nastaniše se kraj reke Silar. Dioklecijan ga pozva u Rim da izleči njegovog sina od demona i ludila, ali – kad to ovaj i uradi – naredi da Vita i Modesta bace u okove i umore glađu i žeđu. Oni se pomoću molitve okova oslobodiše. Naredi da se Vit stavi u kazan u kome je ključalo rastopljeno olovo, sumpor i smola, ali “anđeo gospodnji oduze silu ognju i rashladi žar i vrelinu kazana”, a Vit reče: „Dioklecijane, blagodarim tebi i tvojim slugama što mi načiniste udobno kupatilo; samo nedostaje sapuna”. Zatim Vit pobedi i strašnog lava, a Dioklecijan njega, Modesta i Kriskentiju obesi o drvo za mučenje. I odatle ih Bog spase i uze sebi kao svete mučenike, dana 15. (28) juna.
Prorok Amos
Ovaj dan, čuven u Srba po kosovskoj bici, i to pod imenom Vidovdan, od davnina je bio posvećen proroku Amosu. Amos, rođen u selu Tekuju blizu Vitlejema, “prost poreklom i životom”, beše čuvar svinja jerusalimskih bogataša. Ali on postade Božji prorok koji je odvraćao narod od klanjanja zlatnim junicama u Vetilju. Živeo je u osmom veku pre nove ere.
Hrišćanska crkva na zapadu uz proroka Amosa za 15. (28) jun vezuje i ime svetog Vita. Njegovo ime ulazi u srpske bogoslužbene knjige mnogo kasnije, preko katoličkih i ruskih izvora, ali, kako piše Miodrag Popović u knjizi “Vidovdan i časni krst”, ni tada Vit ne postaje srpski svetac, niti mu se u crkvi drži služba. „U srpskoj patrijarhalno-herojskoj sredini među ratnicima, koji se nikada do kraja nisu odrekli kućnih bogova zaštitnika, kao “borac protiv glupih idola”, kako stoji u “Žitijima svetih”, Vit nikako nije mogao biti popularan.”
Mošti svetog mučenika Vita, koji je stradao 15. juna oko 303. rodine, neko vreme nalazile su se u Parizu, a zatim su prenete u Korvej, u Vestfaliju. Sada se nalaze u Pragu.
Pretpostavlja se da Vidovdan, za koji Vuk Stefanović Karadžić u “Srpskom rječniku” iz 1818. (i to je jedan od prvih zapisa o njemu) kaže: “Vidov dan, va dne, m. 15 ti junija, kad su Srblji izgubili ka Kosovu”, potiče, ipak, još iz staroslovenskog mnogoboštva. Nemački sveštenik Helmold, zapisao je u svojoj hronici, u 12. veku, da se vrhovni bog severozapadnih Slovena zove Svetovid. “Toj im bijaše”, pisao je izučavalac paganske mitologije Hrvata i Srba Nadko Nodilo 1885. godine, “sveti jaki Vid. Naziv mu je od Vid: viditi, znati.”
Bog Vid je bog svetlosti i obilja, ali i rata, a postojao je i Vidov hram, kako je zapisao Helmond, na ostrvu Rigen, u kome su na dan boga Vida, koji pada na kraju žetve, “iz svih slovenskih krajeva prinošene žrtve”. Ovo božanstvo, čiji kip su hrišćani srušili i spalili ne bi li uništili paganski kult, spominje u isto vreme, u 12. veku, i katolički sveštenik i sekretar danskog kralja Saks Gramatikus, nazivajući ga Svantovitus.
Laza Kostić, veliki srpski pesnik, u “Jadranskom Prometeju” vidi Vida, „prehrišćansku herojsku svetlost„, koja se posle primanja hrišćanstva ponovo vratila kamenu, paganstvu, i tako sjedinila u večnu i nepobedivu svetlost kremena, a predstavlja izvor nepobedive svetlosne heroike i nadahnjuje Srbe za borbu protiv ugnjetača.
Nekadašnji vrhovni bog Hrvata i Srba, smatrao je hrvatski naučnik Nodilo, takođe se zvao Vid, kao i onaj na Rigenu. “Od Vida je vidovito dijete koje zna više nego drugi ljudi, te ide za vilama”, a mnogi junaci srpskih narodnih pesama, od Strahinjiha Bana do Miloša Obilića, zamena su za boga Vida.
U “Srpskom mitološkom rečniku” piše da su se “uoči Vidovdana palile ispred kuća vatre od slame i suhog granja; preskakali su ih mladići i devojke… i govorili: U ime Boga i svetog Vida”. Paljenje vatre je, verovatno, simbolika vezana za kult sunca, dok preskakanje vatre podseća na drevne ratničke igre. Spajanje junaštva i svetlosti smatra se svojstvenim staroj srpskoj veri.
Kao što je, prema mišljenju Veselina Čajkanovića, u Svetom Savi iz narodnog predanja oličen vrhovni bog podzemnog sveta Dajbog, tako je i u ratnicima, srpskim feudalcima – vitezovima iz narodnih pesama i priča oličen Dajbogov dvojnik, solarno božanstvo Vid, vrhovni bog stare srpske vere – bog obilja, svetlosti i rata. Tako je dolazilo i do mešanja kultnih obreda ovih dvaju božanstava, pa se, piše Čajkanović, o Božiću, nekad posvećenom kultu Dajboga, pevaju pesme i dižu zdravice u kojima se pominje i slavi Vidovo ime. Zato su Srbi neke delove njegovog kulta vezali za Božić.
“Monoteističko hrišćanstvo uspelo je zaista da nametne i Srbima svoga boga, kao vrhovnog, ali je, u naknadu za to, u obliku slave, moralo da prihvati praznovanje drugih srpskih bogova“, piše Miodrag Popović. “Beli, jaki, sunčani Vid, koji je činio srž herojskog bića srpskog naroda, oživeo je u lepoti kosovskih pesama i tamo gde neposredno nije imenovan.”
U narodu se priča da se pre Vidovdana ne jedu trešnje, a sveti Vid u zagrobnom životu ne da trešnje onoj deci čije su ih majke okusile od Nove godine a nisu ih podelile tuđoj deci.
NE PROPUSTITE
Vid pod jastukom
“Na Vidovdan ožive predanja o kosovskoj bici, koja se odigrala na Vidovdan 1389, prepričavanjima i veličanjem kosovskih junaka (Obilića, Braće Jugovića…) i pevanjem uz gusle. Inače se ovoga dana ne peva, ne igra i ne veseli… Na Vidovdan kukavica prestaje da kuka za izginulim kosovskim junacima. Od 1913. uobičajilo se da se na Vidovdan spomenu izginuli ratnici u periodu 1912-1918. i da se deli jelo i piće za njihovu dušu“, piše u “Srpskom mitološkom rečniku”. Veselin Čajkanović u svom “Rečniku srpskih narodnih verovanja o biljkama” piše da je biljka vid, vidac, vidovka, vidova trava, vidovčica… možda dobila ime po starinskom istoimenom božanstvu. Izvesno je da se u narodu smatra kao biljka za gatanje. “Žene ga uoči Vidovdana beru i meću pod jastuk, i šta te večeri sanjaju, to će im se desiti. Devojke ga te večeri, zajedno sa prvim i poslednjim zalogajem hleba i malo soli, meću pod jastuk i zaklinju: Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen! Neka mi izađe na san!”
Vid, ili kako ovu biljku još u narodu zovu vidača, smatra se kao “siguran lek od očiju, i zbog toga ga na Vidovdan bacaju i tom se vodom umivaju”. “Istoga dana u zoru, devojke u nekim krajevima posećuju izvore na kojima se umivaju pošto prethodno ubace biljku vidovčicu u vodu. Kad se sunce pojavi, okrenuti istoku, verenici se na taj dan krste i govore: Vide, Vidovdane, što očima video, to rukama stvorio.”
“Uoči Vidova dne devojke, i mlađe žene, naberu trave vidovčice, i metnu je u vodu pod ruže, te prenoći”, pisao je Milan Đ. Milićević 1894. godine o “Životu Srba seljaka”. “Sutradan ustanu rano, i umiju se tom vodom, a onom travom vidovčicom, malo premažu oči, govoreći: Vidovčice, po bogu sestrice! Što očima ja videla, to rukama i stvorila! To jest, bila umešna u svakom ručnom radu!”
Na Vidovdan su Srbi iznosili svu odeću “da se vidi na vetru i suncu”. Kod srpskih seljaka postoji verovanje da na taj dan treba preostalo seme izneti na sunce, kako bi niklo dogodine.
Jelesije proso sije! Ide Vide da obide; Što je niklo, da je diklo; A što nije, nek ne niče!
Kosovski seljaci su govorili da na Vidovdan, u gluvo doba noći, sve vode na Kosovu poteku crvene kao krv.
