Jedan stari sufi prodavao je sve i svašta da bi zaradio za život. Ostavljao je utisak priglupog čoveka, jer su mu ljudi često plaćali lažnim novcem, ili su mu govorili da su već platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na reč.
Kada je došlo vreme da umre, pogledao je u nebo i rekao:
“Gospode, toliko sam lažnih novaca primio od ljudi, ali ih nikad nisam osudio zbog toga. Želeo sam misliti da ne znaju šta čine. I ja sam novčanica bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osuđivati”.
Tada je začuo glas: “Kako je moguće osuditi onoga ko nije osuđivao druge?”
Lako je naći nekoga ko radi s ljubavlju; teže je pronaći nekoga ko misli s ljubavlju.
(Antoni de Melo)
Stari učitelj zna kako: Skida težak teret sa duše za ceo život!
