Leonard Koen je bez sumnje bio jedan od najuticajnijih i najvažnijih kantautora našeg doba, pesnik i muzičar čije su pesme o ljubavi, duhovnosti, patnji i veri tokom poslednjih 50 godina urasle u tkivo popularne kulture i obeležile živote nekoliko generacija, što je, možda, uspelo još samo Bobu Dilanu.
Koenove kompozicije izvodili su brojni muzičari koji su nalazili nadahnuće u njima. Tako je hit "Hallelujah" iz 1984, emocionalna oda neostvarivoj ljubavi koju je s prvobitnih 80 strofa sveo na samo šest, "lupajući pri tom glavom po podu od muke", kako je sam rekao, dosad doživela više od dvesta verzija u izvođenju zvezda kao što su Bono, Džon Bon Džovi ili k.d. Lang, a poslužila je i kao podloga u filmu "Shrek" i u popularnom TV serijalu "O.C.".
Dirljivo pismo Leonarda Koena ženi koju je voleo: Zbogom Marien!
I ostali njegovi najveći hitovi natopljeni su tugom kakvu donose samo nesrećne ljubavi: "So Long, Marianne" govori o vezi s Merijen Džensen od koje se morao rastati, a setna "Suzanne" o prijateljevoj ženi koja mu je, baš kao u pesmi, u svom potkrovlju u Montrealu davala narandže i čaj.
Seta je pratila Koena još od detinjstva u Montrealu gde se rodio 21. septembra 1934. u imućnoj jevrejskoj porodici koja je imala sluškinju, vozača i dadilju. Majka Maša bila je Jevrejka iz Litvanije i od nje je nasledio dar za muziku i poeziju, ali i sklonost depresiji, a otac Nejtan, poreklom Poljak, bio je uspešan trgovac odećom. Jevrejsku tradiciju i obrede mali Leonard je upijao od ranih dana iz trećeg reda sinagoge koju su redovno pohađali. Bezbrižno detinjstvo prekinule su tragične vesti o holokaustu, a onda i očeva smrt kad je dečaku bilo devet godina (Koen je napisao nekoliko stihova na papiru u koji je zamotao očevu leptir-mašnu i zakopao je u zemlju u dvorištu, ali gubitak oca nije bio traumatičan jer je bio okružen brojnom porodicom). Mučio ga je nizak rast zbog kojeg je trpao papirne maramice u cipele kako bi izgledao viši, i čak razmišljao o injekcijama s hormonom rasta, ali sve je to zaboravio kad je kupio prvu gitaru i preko učitelja, Španca, upoznao poeziju Federika Garsije Lorke. Posle se videlo da je visina relativna:
– Ponaša se kao da je mnogo viši nego što zbilja jeste – rekla je godinama kasnije, kad je Koen već bio zvezda, jedna osamnaestogodišnjakinja izlazeći iz Koenove motelske sobe.
Prvi sastav, "Buckskin Boys", Koen je osnovao još u jevrejskoj srednjoj školi "Herzliah", a kao student univerziteta "McGill" u Montrealu, gde se istakao kao predsednik debatnog društva, objavio je zbirku poezije, "Let Us Compare Mythologies", posvećenu ocu. I ta knjiga i zbirka koja je usledila postigle su uspeh, kao i prvi roman, dok je za njegov drugi roman, "Beautiful Losers", napisan većim delom u Grčkoj, u magli amfetamina i izgladnjivanja, kritičar opisao kao "najodvratniju knjigu napisanu u Kanadi".
Sahranila dete, pobedila depresiju: Eni Lenoks (62) konačno pronašla sreću! (FOTO)
Poezija mu je ipak 1959. donela stipendiju od smešnih 2.000 dolara koju je iskoristio za putovanje po Evropi gde se zaljubio u grčko ostrvo Hidra. Tamo je 1960. kupio dvesta godina staru kuću bez struje i vode za 1.500 dolara, a za život i opijanje rakijom i votkom u omiljenoj kafani bilo mu je dovoljno hiljadu dolara godišnje, pa je i skromna zarada od pisanja to mogla da podmiri. Ali s vremenom je Koen zaključio da pisanje nije profesija od koje se može živeti.
– Tiraži su bili mali, novac nikakav i očigledno sam morao početi da radim nešto drugo. Zato sam se uputio u Nešvil. Voleo sam kantri muziku i mislio da ću, možda, naći posao kao gitarista. Sad mi se to, gledano unazad, čini kao vrhunac ludosti – rekao je Koen s pravom: njegov hrapavi glas nisu podnosili čak ni Dilanovi fanovi, gitaru je svirao osrednje, bio je dobrih deset godina stariji od svih koji su tada bili kul i gutao je toliko sredstava za smirenje da su mu dali nadimak Kapetan Mandraks, po tad popularnom i legalnom sedativu, koji se često koristio pri seksu i plesu jer je oslobađao i izazivao euforiju.
Ali uprkos svemu, uspeo je. Iz Nešvila je otišao u Njujork i u boemskom hotelu "Chelsea" pridružio se piscu Džeku Keruaku i pesniku Alenu Ginsbergu a počeo je da se druži i sa Endijem Vorholom i njegovom otkačenom ekipom.
– Bila su to opasna vremena kad nisi smeo da pojedeš čips na zabavi jer je, možda, posut drogom. Jednom sam u hotelu gricnuo malo čipsa i četiri dana nisam mogao pronaći svoju sobu – ispričao je jednom.
Prilika za proboj na muzičkoj sceni pružila mu se kad je folk-pevačici Džudi Kolins otpevao "Suzanne" preko telefona, a ona mu je odmah obećala da će je snimiti. Džudi mu je pomogla i na prvom velikom javnom nastupu, na protestnom koncertu protiv vijetnamskog rata u Njujorku 1967. kad se sledio od straha i pobegao s pozornice – nagovorila ga je da se vrati i završi nastup, a publika je poludela od oduševljenja uprkos njegovoj raštimovanoj gitari.
Najveća ljubav Mika Džegera: Razuzdan i skaredan život su je doveli do ruba propasti! (FOTO)
Kad ga je Džon Hemond, čovek s najboljim nosom za rok-talente koji je potpisao ugovor s Bobom Dilanom, a posle otkrio Brusa Springstina, pozvao na ručak, Koen mu je u hotelskoj sobi izveo nekoliko pesama.
– Imaš ga! – rekao mu je Hemond, a Koen još dugo nije bio siguran je li mu rekao da ima ugovor ili da ima dara. Verovatno oboje: ubrzo je, 1967, objavio prvi album, "Songs Of Leonard Cohen", koji mu je obezbedio kultni status i prijateljstvo s Dilanom, Džoan Baez i Džimijem Hendriksom. Sledili su drugi, takođe izuzetno uspešni albumi kao što je "Songs From A Room", na kojem je poznata pesma "Bird On The Wire", "Songs Of Love And Hate" i "New Skin For The Old Ceremony", ali sedamdesetih je interesovanje za sumornu Koenovu muziku splaslo jer se njegov pesimizam se nije slagao s energijom disko groznice. Međutim, Koen sam sebe nije smatrao pesimistom.
– Pesimista je osoba koja očekuje da će početi kiša. A ja sam već pokisao do kože – govorio je.
Saradnja s ekscentričnim muzičkim producentom Filom Spektorom gotovo ga je dokrajčila u svakom smislu: tokom snimanja pomahnitali Spektor mu je prislanjao pištolj uz glavu i govorio mu "Leonarde, volim te", a album koji su snimili, "Death Of A Ladies Man", bio je groteskan, i po mišljenju publike i kritike, a i samog Koena.
Ali krajem osamdesetih njegova je muzika doživela svojevrstan rivajvl kad je Dženifer Vorns 1987. izdala tribute album "Famous Blue Raincoat" koji se prodao u milion i po primeraka. To je pokazalo da su njegove pesme i dalje popularne i da imaju publiku, pa je godinu kasnije objavio "I’m Your Man" i ponovo osvojio širu publiku.
Životna priča Mihaila Barišnjikova: Da biste postali veliki, morate to želeti tako žarko! (FOTO)
Sve te uspone i padove pratili su alkohol i marlboro, "oko 500 tona viskija i milioni cigareta", kako je sam rekao, koji su zaslužni za njegov dubok, promukao glas, i droge koje je večiti depresivac gutao kao bombone.
– Rekreacione, zavisničke ili farmaceutske, nema droge koju nisam probao. I drage volje bih reklamirao svaku da su zaista delovale – izjavio je jednom napomenuvši da mu se najviše zamerio prozak jer mu je potisnuo libido.
Katkad je umesto za opijatima posezao za postom i budizmom, a pre desetak godina odrekao se i pića, i pušenja i narkotika, delom na nagovor doktora, a delom jer ga je, kako je rekao, prošla volja.
Naravno, tu su uvek bile i žene.
Na Hidri je osvojio bivšu manekenku Merijen Džensen koja je onde živela s mužem, norveškim piscem, i sinčićem. Veza je trajala više od šest godina dok su se selili od Hidre do Montreala uprkos Koenovim avanturama s drugim ženama koje su Merijen teško padale. Jednom na Hidri, kad je Koen nekud nestao s crnokosom lepoticom koja je turistički došla na ostrvo, Merijen je u očaju legla na pod pretvarajući se da je mrtva i tako ležala 24 sata. Ljubav je do kraja pukla u uzbudljivom, razuzdanom Njujorku gde se seks nudio na svakom koraku. "So Long, Marianne", napisao joj je pomalo okrutno Koen na rastanku, a posle strastvenog susreta s pevačicom Dženis Džoplin, i njoj je napisao pesmu "Chelsea Hotel No 2" u kojoj detaljno opisuje oralni seks u nenameštenom krevetu "dok su na ulici čekale limuzine".
Velika ljubav Alena Delona: Životna priča glumice neverovatne harizme i lepote (FOTO)
Mnogo kasnije Koen je izjavio:
– Nikad ne pričam o svojim ljubavnicama ni o svojim krojačima – ali za Dženis Džoplin je jasno da sam napravio izuzetak.
Veza sa Suzan Verdal, suprugom vajara Armana Velankura, s kojom je satima razgovarao uz čaj, ostala je platonska – u pesmi nazvanoj njenim imenom čedno je pevao kako je "njeno savršeno telo dodirnuo umom" – kao i ona s pevačicom Niko za koju je rekao da je najlepša žena koju je ikad video. Ali, Niko mu je rekla da voli mlađe i ostali su samo prijatelji sve do njene smrti od droge 1988.
Šta je Džeki Kenedi uradila rođenoj sestri: Žena kojoj je bogatstvo donelo nesreću (FOTO)
S Džoan Baez je raspravljao o politici, a nekoliko nedelja spavao je s Džoni Mičel, kad je njemu bilo 33, a njoj 24 godine. Posle je pevačica pomalo zlobno izjavila:
– Malo sam se razočarala kad sam videla da nije baš originalan, nego je mnogo toga pokupio od Lorke i Kamija.
Sedamdesetih je bio u vezi s umetnicom Suzan Elrod, koju je upoznao kad je njemu bilo 36, a njoj tek 19 godina. Iako neki tvrde da su bili u braku, nisu se venčali, mada mu je rodila sina Adama i kćerku Lorku. Kukavičluk i strah sprečili su ga da se oženi, priznao je jednom. Možda ga je zato često ostavljala i bežala s decom u Grčku i Francusku, dok se on uključio u rat između Izraela i Egipta u kojem je hteo da učestvuje kao vojnik, ali je završio zabavljajući izraelske jedinice.
Šokirala pojavom, volela život, nije marila za ogovaranja: Neobična sudbina Fride Kalo! (FOTO)
Posle burnog raskida sa Suzan i natezanja oko toga kome će deca pripasti, Koen je privremeno našao smirenje u vezi s Dominik Iserman, fotografkinjom koja je režirala video-spotove "First We Take Manhattan" i "Dance Me To The End Of Love", a onda se devedesetih gotovo pet godina zabavljao s glumicom Rebekom de Morni, kojoj je posvetio album "The Future". Međutim, nijednoj od njih nije bio veran. Čak i kad je davno prešao šezdesetu, voleo je da se ponaša kao Don Žuan i napadno se udvara ženama koje je tek upoznao.
Osećao sam neutaživu glad za ženskim društvom i za seksualnim izražavanjem prijateljstva – jednom je iskreno rekao.
Poslednjih godina živeo je mirnim životom. Pola godine provodio je u rodnom Montrealu, a preostalo vreme u prijatnom predgrađu Los Anđelesa, na gornjem spratu kuće, u čijem prizemlju stanuje njegova kćerka Lorka, profesionalna kuvarica koja se bavi i antikvitetima.
Kuća mu je jednostavna, gotovo prazna, zidovi su beli kao i zavese, a podovi od starog drveta, dobro uglačani. Muzičar koji je dobio, valjda, sve nagrade koje postoje, uključivši i Gremi za životno delo, živeo je jednostavnim i urednim životom koji se graničio s monotonijom, gotovo kao u budističkom manastiru: svako jutro ustajao je rano i neizostavno oblačio odelo, najčešće "Armani".
Zatim bi kuvao kafu za Lorku, a potom se posvećivao pisanju i crtanju, pa je tako pre nekoliko godina objavio i knjigu pesama i crteža pod naslovom "A Book Of Longing". Ako bi radio na novoj ploči, oko podne bi dolazili njegova producentkinja i ton-majstor pa su se zajedno bacali na posao, a prekidali bi samo kako bi pojeli sendviče s tunjevinom, navodno najbolje u Americi, koje je pripremao Koen lično.
– Kao da se podigla neka magla koja je prekrivala sve. I osećam veliko olakšanje što više ne moram brinuti oko toga jesam li srećan.
