Na proleće 1943. godine svi zatvorenici bili su tetovirani i numerisani. Lale je tetovirao mašinom sa dve igle, nakon što se metoda utiskivanja brojeva pokazala neefikasnom.
Dok je još bio Pepanov asistent, u julu 1942. dobio je zadatak da na kožu jedne devojke upiše broj 34902. Slovak je priznao da ga je tetoviranje mladih žena ispunjavalo jezom. Pepan bi mu tada rekao da to mora da uradi inače će ga nacisti ubiti.
Lale je uzeo devojčinu ruku i, kako je ispričala Moris, dok joj je tetovirao broj na ruku, ona je tetovirala svoj broj na njegovo srce. Zatvorenica broj 34902 zvala se Gita i boravila je u ženskom logoru u Birkenauu.
Uz pomoć svog čuvara iz SS-a, Lale joj je slao pisma, a ta pisma su dovela i do tajnih susreta. Lale je pokušavao da brine o njoj. Potajno joj je davao dodatne namirnice i čak je uspeo da je prebaci na bolje radno mesto. Pokušao je da joj pruži nadu.
"Gita je imala svoje sumnje. Snažne sumnje. Nije videla budućnost. On je uvek znao da će preživeti. Nije znao kako, ali sve se vraća na to. On je preživeo zato što je imao sreće, bio je na pravom mestu u pravo vreme i uspeo je da izmanipuliše prilike koje su mu se ukazale", dodaje Moris.
Lale je koristio svoju poziciju majstora za tetovaže kako bi prehranio što je više moguće ljudi. Menjao je čak i novac i nakit za hranu i potrepštine koje su zatvorenicima najviše nedostajale.
Kada su 1945. godine neposredno pre dolaska Rusa u Nemačku logori ispražnjeni, Gita Fuhrmanova je nestala iz Laletovog života. Bila je među odabranima koji su napustili logor. Lale je zahvaljujući nakitu koji je ukrao od nacista uspeo da stigne do svog rodnog mesta Krompahija u tadašnjoj Čehoslovačkoj.
Da li je mogao da se nada da će ikada opet videti Gitu? Na konjskoj zaprezi se zaputio prema Bratislavi, mestu gde bi povratnici u Čehoslovačku prvo došli. Proveo je nedelje čekajući na železničkoj stanici, međutim nije imao uspeha. Šef stanice mu je rekao da pokuša da proveri u Crvenom krstu.
Kad je on umro, Sonja Savić je omrzla Beograd: Tragedija koja se i danas pamti
Na putu do tamo, mlada žena je iskoračila na ulicu ispred njegove konjske zaprege. Njeno lice mu je bilo poznato. Oči takođe. Gita ga je pronašla.
Par se venčao u oktobru 1945. godine, i tada su promenili prezime u Sokolov, kako bi se bolje uklopili u sovjetsku Čehoslovačku. Lale je otvorio prodavnicu tekstila i ona je neko vreme bila uspešna, ali kada je vlast otkrila da potajno šalje novac pokretu za ustanovljenje jevrejske države, prodavnica mu je nacionalizovana, a on je završio u zatvoru.
Tokom jednog dopusta, on i Gita su pobegli iz Čehoslovačke. Prvo su neko vreme bili u Beču, pa su se preselili u Pariz, da bi na kraju stigli do Australije i Melburna. Lale je tamo ponovo pokrenuo prodavnicu tekstila, a Gita je počela da dizajnira haljine. Prvo dete su dobili 1961. godine, kada im se rodio sin Gari.
U Melburnu su ostali do kraja svojih života. Gita je pre svoje smrti 2003. godine nekoliko puta posetila Europu. Lale se nikada nije vratio.
Heder Moris je tokom istraživanja koje je sprovodila za potrebe pisanja knjige otkrila i da su Laletovi roditelji ubijeni u Aušvicu, ali on je umro pre tog otkrića, tako da nikada nije saznao šta im se dogodilo.
Sokolovljeva priča fascinirala je Kedrika Gefena, predsednika organizacije March of the Living Australia, koja odaje počast žrtvama i onima koji su preživeli Holokaust.
"Nikada nisam razmišljao o identitetu osobe koja je tetovirala zatvorenike. Nisam znao da li su bili zatvorenici koje su nacisti naterali da rade taj nezamisliv posao", tvrdi Gefen.
Za njega je ova priča važna jer se putem nje stvara veza s prošlošću.
"Ovo su opipljive emocije i iskustva ljudi. Važno je ispričati te priče jer se tako humanizuje uloga o kojoj mnogi ljudi nisu ni razmišljali. Ko je osoba koja je morala tako fizički da degradira ljude? Zašto je on to radio? Kakav je bio njegov život? Šta mu se dogodilo?", rekao je Gefen.
