U aprilu 1963. godine u vojnoj bolnici u Adenu u Jemenu rođen je par devojčica bliznakinja. Njihovo rođenje nije bilo čudno, kao ni njhovo ponašanje dok su bile bebe, ali ubrzo su njihovi roditelji počeli da shvataju da Džun i Dženifer Gibons nisu kao ostala deca.
Džun i Dženifer su imale govornu manu zbog koje ih je bilo teško razumeti dok pričaju, a onda su njih dve razvile samo njima znan jezik na kojem su komunicirale.
Toliko su retko razgovarali sa bilo kim drugim da su postale poznate kao „tihe bliznakinje“ - i tek kada je jedna od njih prerano umrla 1993. godine, ova druga je počela normalno da se ponaša.
Neobično detinjstvo Džun i Dženifer Gibons
Nedugo nakon što su njihove devojčice počele da govore, Glorija i Obri Gibons su shvatili da su njihove ćerke bliznakinje drugačije. Ne samo da su bile daleko iza svojih vršnjaka po pitanju jezičkih veština, već su bile i neobično nerazdvojne, a činilo se da dve devojke imaju privatni jezik koji samo one mogu da razumeju.
"U kući su pričale, ispuštajući zvukove i sve to, ali znali smo da nisu baš kao, znate, normalna deca, koja spremno pričaju“, priseća se njihov otac Obri.
Iako je porodica kod kuće govorila engleski, mlada Džun i Dženifer Gibons počele su da govore drugi jezik, za koji se veruje da je to ubrzana verzija bajanskog kreolskog. Dok sa drugima da skoro nisu ni pričale.
Em su bile tihe, em su bile jedine crne devojčice u školi zbog čega su ih druga deca maltretirala, što je samo produbilo to da se njih dve oslanjaju jedna na drugu.
Dok su Džun i Dženifer Gibons bile tinejdžerke, njihov jezik je postao nerazumljiv za druge. Takođe su razvile i druge osobenosti, kao što je odbijanje da komuniciraju praktično sa bilo kojim strancem, odbijanje da čitaju ili pišu u školi i odražavaju postupke jedni drugih.
"Jednog dana, ona bi se probudila i bila ja, a jednog dana bih se ja probudila i bila ona. I govorile smo jedna drugoj: „Vrati mi samu sebe. Ako mi lično vratiš, vratiću i ja tebi," ispričala je kasnije jedna od njih.
Godine 1974, lekar po imenu Džon Ris primetio je čudno ponašanje devojčica dok je obavljao godišnji zdravstveni pregled u školi. Prema Risu, bliznakinje su neobično reagovale na vakcinaciju. On je opisao ponašanje Džun i Dženifer Gibons kao „slično lutki“ i brzo je upozorio direktora škole.
Kada je direktor odbacio tu napomenu, uz obrazloženje da devojčice nisu „posebno uznemirene“, Ris je obavestio dečjeg psihologa, koji je odmah insistirao da se devojčice upišu na terapiju. Međutim, uprkos nekoliko psihoterapeuta, psihijatara i psihologa, „tihe bliznakinje“ su ostale misterija i nastavile su da odbijaju da razgovaraju sa bilo kim drugim.
U februaru 1977, logoped, En Treharne, srela se sa dve devojčice. Iako su odbijale da govore u njenom prisustvu, njih dvoje su pristale da se njihovi dijalozi snime ako ih ostave na miru.
En je imala osećaj da je Džun želela da razgovara sa njom, ali da ju je Dženifer primorala da to ne učini. En je kasnije rekla da je Dženifer „sedila sa bezizražajnim pogledom, ali sam osetila njenu moć. Pala mi je na pamet misao da je Džun opsednuta svojom sestrom."
Na kraju je doneta odluka da se tihe blizanke razdvoje i pošalju Džun i Dženifer Gibons u dva različita internata. Nada je bila da će devojke, kada budu same i u stanju da razviju osećaj sebe, izaći iz svojih ljuštura i početi da komuniciraju sa širim svetom.
Odmah je bilo jasno da je eksperiment propao.
Umesto da se razdvoje, Džun i Dženifer Gibons su se potpuno povukle u sebe i postale gotovo katatonične. U jednom trenutku tokom njihovog razdvajanja, trebalo je dvoje ljudi da izvuku Džun iz kreveta, nakon čega je jednostavno bila naslonjena na zid, a njeno telo je bilo „ukočeno i teško kao leš“.
Tamna strana života Džun i Dženifer Gibons
Kada su se ponovo spojile, tihe bliznakinje su se još čvršće držale jedna uz drugu, te su postale povučenije od ostatka sveta. Sa roditeljima više nisu razgovarale, osim što su komunicirale preko pisama.
Skoro sve vreme su bile u spavaćoj sobi gde su provodile vreme igrajući se lutkama i stvarajući razrađene fantazije koje bi ponekad snimale i delile sa svojom mlađom sestrom Rouz — do tada, jedinom osobom koja je pričala sa njima. U intervjuu iz 2000., Džun je rekla:
„Imali smo ritual. Kleknuli bismo pored kreveta i molili Boga da nam oprosti grehe. Otvorili bismo Bibliju i počele da pevamo iz nje i molimo se kao lude. Molili bismo se da nam ne dozvoli da povredimo svoju porodicu ignorisanjem, da nam da snage da razgovaramo sa majkom, ocem, ali nismo mogli to da uradimo. Bilo je teško. Preteško."
Nakon što su za Božić dobili par dnevnika, tihe bliznakinje su počele da zapisuju svoje drame i fantazije i razvili strast za kreativno pisanje. Kada su imale 16 godina, bliznakinje su počele da skupljaju pare za objavljivanje svojih dela.
Ali teme njihovog pisanja bile su još čudnije od njih dve.
Većina priča odvijala se u Sjedinjenim Državama - konkretno u Malibuu - i usredsređena na mlade, privlačne ljude koji su počinili strašne zločine. Iako je samo jedan roman – pod nazivom Zavisnik od pepsi-kole, o mladom tinejdžeru kojeg je zaveo profesor u srednjoj školi – stigao do štampanja, to nije sprečilo Džun i Dženifer Gibons da napišu još desetak priča.
Nakon štampanja svoje knjige, tihim bliznakinjama je postalo dosadno da jednostavno pišu o životu izvan zidova svojih spavaćih soba i poželeli su da iskuse svet iz prve ruke. Do 18. godine, Džun i Dženifer Gibons su počele da eksperimentišu sa drogom i alkoholom i počele su da vrše sitne zločine.
Na kraju su ovi zločini eskalirali u paljevinu i one su uhapšene 1981. Ubrzo nakon toga smeštene su u bolnicu maksimalnog obezbeđenja za lude kriminalce.
Hospitalizacija u bolnici Broadmoor nije bila laka za Džun i Dženifer Gibons. Visokobezbedna ustanova za mentalno zdravlje nije bila tako popustljiva prema načinu života devojčica kao njihova škola i porodica. Umesto da ih puste da se povuku u svoj svet, lekari u Brodmuru su počeli da leče tihe blizance visokim dozama antipsihotika, što je izazvalo zamagljen vid Dženifer.
Skoro 12 godina devojke su živele u bolnici, a njihov jedini predah nalazio se u popunjavanju stranice za stranicom u dnevniku za dnevnikom. Džun je kasnije ovako pričala o tom periodu:
"Dobile smo dvanaest godina pakla, jer nismo govorile. Morale smo da se potrudimo da izađemo. Otišli smo kod doktora. Rekli smo: „Vidi, hteli su da razgovaramo, mi sada razgovaramo.“ On je rekao: „Nećeš izaći. Bićeš ovde trideset godina.’ Izgubili smo nadu, zaista. Napisala sam pismo Ministarstvu unutrašnjih poslova. Pisale smo pismo kraljici, moleći je da nas pomiluje, da nas izvuče. Ali bile smo zarobljene."
Konačno, u martu 1993. godine, dogovoreno je da se Džun i Dženifer Gibons prebace na kliniku nižeg obezbeđenja u Velsu. Ali po dolasku u novu ustanovu, lekari su ustanovili da Dženifer ne reaguje. Činilo se da je zaspala tokom putovanja i nije htela da se probudi.
Nakon što je prebačena u obližnju bolnicu, Dženifer Gibons je proglašena mrtvom zbog iznenadne upale srca. Imala je samo 29 godina.
Dok je Dženiferina prerana smrt svakako bila šokantna, takođe je bio šokantan efekat koji je imala na Džun: odjednom je počela da razgovara sa svima kao da je to radila ceo život.
Džun Gibons je ubrzo pušten iz bolnice i po svemu sudeći je počela da živi prilično normalnim životom. Činilo se da kada su bliznakinje sada svedene samo na jednu sestru, Džun više nije imala želju da ćuti.
Početkom 1980-ih, Marjorie Valas je radila kao istraživačka novinarka za The Sundai Times u Londonu. Kada je čula za par neobičnih bliznakinja odgovornih za podmetanje najmanje tri požara, bila je zapanjena.
Volas se obratila porodici Gibons. Obri i njegova supruga Glorija pustili su Volasa u svoj dom, i u sobu u kojoj su se nekad nalazile Džun i Dženife.
U intervjuu iz 2015. godine, Volas se prisetila svoje fascinacije maštovitim spisima koje je otkrila u toj prostoriji:
„Videla sam njihove roditelje i onda su me odveli gore, i pokazali su mi u spavaćoj sobi puno kesa za pasulj ispunjenih spisima – sveskama. I ono što sam otkrio je da su, dok su bile same u toj prostoriji, same sebe učile da pišu. I stavila sam knjige u prtljažnik automobila i odnela ih kući. I nisam mogla da verujem da ove devojke, sa spoljnim svetom, nisu progovorile i da su bile odbačene kao zombiji, a da su imale ovako bogatu maštu."
Podstaknuta svojom fascinacijom umovima tihih blizanaca, Volas je posetila Džun i Dženifer Gibons u zatvoru dok su još čekale suđenje. Na njeno oduševljenje, devojke su polako počele da joj govore.
Volas je verovala da bi njena radoznalost prema spisima devojaka - i malo odlučnosti - mogli da otključaju njihovu tišinu.
„Očajnički su želeli da budu prepoznate i slavne kroz svoja dela, da budu objavljivani autori i da im se ispriča njihova priča“, priseća se Volas.
Iako su Džun i Dženifer Gibons na kraju odvedene u Brodmur, Volas nikada nije odustala od njih. Tokom njihovog boravka u mentalnoj ustanovi, Volas je nastavila da ih posećuje i izvlači reči iz njih. I, malo po malo, ušla je u njihov svet.
„Uvek sam volela da budem sa njima“, rekla je. „Imali bi taj mali smisao za humor. One bi odgovarale na šale. Često bismo zajedno provodili sate samo se smejući.”
Ona je izvukla tihe bliznakinje iz njihovih oklopa i istraživala ih tokom svog boravka u Brodmuru.
Ali ispod smeha, Volas je počeo da otkriva tamu unutar svake bliznakinje. Čitajući Džunine dnevnike, otkrila je da se Džun osećala opsednutom svojom sestrom, koju je nazivala „tamnom senkom“ nad njom. U međuvremenu, Dženiferini dnevnici otkrili su da je ona o Džun i o sebi mislila kao o „fatalnim neprijateljima“, a svoju sestru je opisala kao „lice bede, prevare, ubistva“.
Sestre su duboko prezirale jedna drugu. Uprkos naizgled nepokolebljivoj vezi i njihovoj očiglednoj privrženosti jedna drugoj, devojke su svaka privatno beležile sve veći strah od druge više od jedne decenije.
Uglavnom, činilo se da se Džun više plašila Dženifer, a Dženifer je bila dominantna sila. U ranim fazama njihove veze, Volas je stalno primećivao da se činilo da Džun želi da razgovara sa njom, ali kao da ju je Dženifer uvek zaustavljala.
Nakon smrti Dženifer Gibons 1993. godine, Volas je ponudila neka šokantna otkrića. U danima pre njihovog preseljenja, Volas je posetio Džun i Dženifer Gibons u Brodmuru, kao i svakog vikenda. U intervjuu za NPR, Volas se kasnije prisetila trenutka kada je znala da nešto nije u redu:
„Dovela sam svoju ćerku, prošle smo kroz sva vrata i onda smo ušli na mesto gde su posetioci smeli da piju čaj. I imali smo prilično zabavan razgovor za početak. A onda je odjednom, usred razgovora, Dženifer rekla: „Mardžori, Mardžori, moraću da umrem“, a ja sam se samo nasmejala. Nekako sam rekao: 'Šta? Ne budi blesava... Znaš, upravo ćeš biti oslobođena iz Broadmoora. Zašto želiš da umreš? Nisi bolesna.’ A ona je rekla: „Zato što smo odlučile.“ U tom trenutku sam se jako uplašila jer sam videla da su to mislile.“
Izgleda da su sestre shvatile da jedna mora da umre, da bi druga mogla normalno da živi.
Kada je upozorila lekare, oni su njene sumnje odbacili.
Ali onog jutra kada su devojke napustile Broadmoor, Dženifer je izjavila da se ne oseća dobro. Dok su posmatrale kapije Brodmura kako se zatvaraju iz njihovog transportnog automobila, Dženifer je naslonila glavu na Džunino rame i rekla: „Konačno smo napolju". Zatim je pala u neku vrstu kome. Manje od 12 sati kasnije, umrla je.
Iako se verovalo da je zvanični uzrok smrti verovatno otok oko njenog srca, smrt Dženifer Gibons i dalje uglavnom ostaje misterija. Nije bilo dokaza o otrovu u njenom sistemu ili bilo čemu drugom neobičnom.
Lekari na klinici Kasvel zaključili su da su lekovi koji su davani Džun i Dženifer Gibons u Brodmuru sigurno izazvali Dženiferin imuni sistem - iako su takođe primetili da je Džun dobila iste lekove i da je bila savršenog zdravlja po dolasku.
Nakon smrti svoje sestre, Džun je napisala u svom dnevniku: „Danas je umrla moja voljena sestra bliznakinja Dženifer. Ona je mrtva. Srce joj je prestalo da kuca. Nikada me neće prepoznati. Mama i tata su došli da vide njeno telo. Poljubila sam njeno lice boje kamena. Bila sam histerična od tuge.”
Volas se seća da je Džun tih dana nakon smrti svoje sestre bila nova osoba.
Džun Gibons je rekla Mardžori kako ju je Dženiferina smrt otvorila i omogućila joj da po prvi put bude slobodna. Ispričala joj je kako je Dženifer morala da umre i kako su odlučili da će, kada ona to učini, Džun morati da živi za obe.
I Džun Gibons je uradila upravo to.
Na pitanje zašto su se ona i njena sestra obavezale da ćute skoro 30 godina svog života, Džun je jednostavno odgovorila: „Sklopili smo pakt. Rekle smo da nećemo razgovarati ni sa kim. Potpuno smo prestale da pričamo sa drugima - razgovarale smo samo nas dve, u našoj spavaćoj sobi na spratu."
