Meri Stoups istorija pamti kako vizionarku, prvu ženu koja je otvorila kliniku za kontrolu rađanja u Velikoj Britaniji. Zalagala se da brak treba da bude ravnopravan između muža i žene, i to je bila njena najčitanija knjiga.
Ipak, malo ko zna da je u privatnom životu, prema svom sinu bila monstrum!
Bila je antisemitska i žarko je verovala u eugeniku - ili "poboljšanje" ljudske populacije kroz selektivni uzgoj. Iako se proslavila kao bračni stručnjak, javno je ponizila svoja dva muža.
Najveća ironija od svega je bila da je žena koja je napisala još jedan bestseler "Mudro roditeljstvo" bila grozna majka.
Tretirala je svog sina jedinca kao društveni eksperiment, oblačila ga je u odeću za devojćice, usvajala braću za Henrija pa ih vraćala u sirotišta, a kasnije je odbila da prihvati njegovu ženu.
Kada je Meri Stoups umrla 1958. godine, u 77. godini, njen sin je otkrio da ga je izbacila iz testamenta, ljuta zbog njegovog braka.
Taj sin, dr Hari Stops-Ro imao je 90 godina kada je umro. Zanimljivo, ne samo da je preživeo užasni tretman svoje majke, već je procvetao kao filozof i ostao u srećnom braku sa sopstvenom ženom skoro 70 godina. Čak je branio svoju majku od kritika i osuda.
Njegova spremnost da oprosti užasnom roditelju, je još izuzetnija kada se uzme u obzir beda njegovog detinjstva.
Meri Stoups mu nije dozvoljavala da čita knjige kada je bio mlađi, jer je mislila da one sprečavaju decu da misle svojom glavom. Do 11. godine bio je primoran da nosi suknje jer njegova majka nije volela pantalone i smatrala ih je "ružnom odećom koja se zagreva na pogrešnim mestima“. Bicikli - koje je ona smatrala podjednako lošima - takođe su bili zabranjeni.
Kada je Hari Stops-Ro rođen 1924. godine, njegova majka je imala 43 godine i bila je svetski poznata. Njen otac je bio uspešan pivar, majka Šekspirova učenjaka, a ona je odgajana u intelektualnom stakleniku.
Prva žena akademkinja na Univerzitetu u Mančesteru, postala je stručnjak za fosile pre nego što se okrenula kontroli rađanja. Njena knjiga iz 1918. godine, Married Love, prodata je u 750.000 primeraka i učinila je slavnim. Uređivala je bilten Novosti o kontroli rađanja.
Klinika njenih majki u Holoveju, severni London, otvorena je 1921. godine i bila je prva u zemlji koja je ponudila savete o kontroli rađanja. Tokom naredne 22 godine, više ovakvih klinika se otvara širom zemlje.
Ali, kako je njena profesionalna karijera cvetala, njen privatni život je trpeo jer je ona verovala da je neka vrsta božanskog mesije.
Kada se obratila na konferenciji anglikanskih biskupa, pozdravila ih je sa: „Moji gospodari, govorim vam u ime Boga. Vi ste njegovi sveštenici. Ja sam njegov prorok. Govorim vam o misterijama muškarca i žene.’
Njen prvi brak sa Redžinaldom Ruglsom Gejtsom, kanadskim genetičarom, bio je katastrofalan. Nakon što su se venčali 1911., Meri je podnela zahtev za razvod samo dve godine kasnije na osnovu toga što brak nikada nije bio konzumiran. Gejtsov seksualni neuspeh postao je nadaleko poznat - sramno poniženje za uglednog naučnika.
Njen drugi brak 1918. sa Hamfrijem Room, bogatim filantropom i letačkim asom iz Prvog svetskog rata, nije bio mnogo uspešniji. Iako su imali sina zajedno, Roe joj je ubrzo dosadio kao ljubavnik i pratilac. Naterala ga je da napiše pismo - koje je ona izdiktirala - oslobađajući je od njihovih bračnih zaveta.
Iako se nisu razveli, proterala je Roea na potkrovlje njihove vile iz 18. veka, puštajući ga da uđe u porodične sobe samo ako je prvo završio poslove.
Razdvajanje od njegovog sina izazvalo je muku Roea. „Nadam se da ćete mi dozvoliti da ponekad viđam Harija“, bila je njegova srceparajuća molba svojoj ženi.
Postala je opsednuta svojim jedinim detetom i krenula je da ga kontroliše do užasnog stepena.
Prestara da bi imala više dece i zabrinuta da bi Hari bio usamljen i antisocijalan bez brata i sestre, Mari Stopes tražila je brata za svoje dete da bi ga usvojila, koji je morao da bude „apsolutno zdrav, inteligentan i ne obrezan“.
Prvi kandidat, Robin, bio je trogodišnje siroče, koje su nevoljno predale ljubazne, ali siromašne tetke. Dve godine kasnije, vratili su ga nazad, užasnuti, kada je Mari Stopes rekla da dečak mora da se popravi i to sa „nekoliko bičevanja“.
Zatim je došao Dik, koji je vraćen u Nacionalno društvo za usvajanje dece jer „nikada ne bi procvetao da bi nam bio na čast“.
Treći usvojeni brat, Džon, odbijen je jer su mu nedostajale „akademske sposobnosti i literarni i umetnički senzibilitet“.
Barija, četvrtog, Stopes je preimenovao u Roja jer joj se nije dopalo njegovo originalno ime. Kada se pokvasio – može se zamisliti kroz čist užas i nevolju – ona je izjavila da je „nesposoban da živi u pristojnom domaćinstvu“.
U ovom očajnom, usamljenom detinjstvu, jedna od retkih Harijevih uteha bilo je prijateljstvo njegove porodice sa Ernestom Šepardom, ilustratorom Vinija Pua.
Šepard je jednom poslao duboko potresno pismo malom dečaku, sa skicom Puha koji plače zbog mogućnosti da neće organizovati rođendansku zabavu.
Šepard je napisao: „Dragi Bafkins (Harijev nadimak). Veoma mi je žao što ne mogu da dođem na vašu žurku, ali odlazim na Igsle of vite u subotu 24. i veoma mi je žao. Pu.’
Uprkos svemu, Hari je cvetao. Posle škole u Čarterhausu, čitao je fiziku na Imperijal koledžu u Londonu, zatim je stekao doktorat iz filozofije na koledžu Sent Džons u Kembridžu i započeo akademsku karijeru. Ali pokazalo se da je nemoguće izbeći maltretiranje njegove majke.
Bila je odlučna da odluči za koga će se njen sin oženiti, za nekoga ko će mu biti ravan po izgledu, nasleđu i zdravlju.
Kada se Hari zaljubio u prijateljicu iz detinjstva Meri Ejr Volis, ćerku ser Barnsa Volisa, pronalazača bombe, njegova majka je reagovala sa besom.
Meri je bila kratkovida - znak užasne genetske slabosti, prema Stopsovim neprijatnim eugeničkim stavovima.
Napisala je: „Meri i Hari su prilično bezosećajni i po pitanju nepravde prema njihovoj deci, nepravde prema mojoj porodici i eugeničkog zločina.“
Stopes je bila član Eugeničkog društva i 1921. osnovala je Društvo za konstruktivnu kontrolu rađanja i rasni napredak.
Njen cilj je bio da promoviše eugeničku kontrolu rađanja. Podržala je „sterilizaciju onih koji su potpuno nesposobni za roditeljstvo (uključujući) inferiorne, izopačene i slaboumne“. Ona je takođe verovala u ideju „rasne degeneracije“, uzrokovane polno prenosivim bolestima i „prenaseljenošću“.
Odbila je da jevrejsko dete izbeglice bude na ručku tokom Drugog svetskog rata, rekavši da bi to uvredilo goste. Godine 1942. napisala je pesmu u kojoj je pisalo: „Katolici, Prusi / Jevreji i Rusi / Svi su prokletstvo / Ili nešto gore.’
Čak je poslala kopiju zbirke svojih pesama, Ljubavne pesme za mlade ljubavnike, Hitleru, kome se veoma divila.
Napisala je: „Dragi gospodine Hitlere, ljubav je najveća stvar na svetu: hoćete li prihvatiti od mene ove pesme da biste dozvolili mladim ljudima vaše nacije da ih imaju?
„Mladi moraju da uče ljubavi od posebnog dok ne postanu dovoljno mudri za univerzalno. Nadam se i da ćete i sami pronaći nešto u čemu ćete uživati u knjizi.’
Toliko je bila ljuta zbog navodne genetske slabosti svoje snahe da je odbila da prisustvuje venčanju. I, kada je Stopes umrla od raka dojke deceniju kasnije, ona je skoro u potpunosti isključila Harija iz svog testamenta jer je verovala da ju je „on nju izdao ovim brakom“.
Zaveštala je Hariju 13 tomova Velikog Oksfordskog engleskog rečnika i kućicu na Kornulu, dok je njeno veliko bogatstvo pripalo Eugeničkom društvu i Kraljevskom društvu za književnost.
Pa ipak, tokom svog života njen sin je nastavio da brani svoju majku i njen doprinos seksualnom obrazovanju i dobrobiti siromašnih. Čak je rekao da je sada „spreman da se smeje“ načinu na koji je odgajan.
U međuvremenu, njegova karijera je napredovala. Nakon Kembridža, postao je predavač na Univerzitetu u Birmingemu, a kasnije je postao potpredsednik Britanskog humanističkog udruženja.
Njegov brak sa Meri bio je veoma srećan. Zajedno su imali četvoro dece, dva dečaka i dve devojčice.
Nameravao je da stvori sopstveni ideal „bračne ljubavi“ i nastojao da sa sopstvenom decom ispravi sve užasne greške svoje sopstvene opako sebične majke.
