Neobičnoa sudbini Indijanke po imenu Karana, koja je provela 18 godina na pustom ostrvu, do detalja je opisana u romanu "Ostrvo plavih delfina".
Na samom početku romana vraćamo se u vreme kada su ruski trgovci krznom i plemena sa Aljaske stigli na obale Sjedinjenih Američkih Država. Na istom mestu dolazi do napete konfrontacije između starosedelačkog stanovništva i novih doseljenika.
Karana se u tom momentu sa bratom našla na obali gde su se odigravali sukobi.
Za Indijanku Karanu, ova okrutna situacija se pretvara u nepodnošljivu odluku kada njen brat ostane na ostrvu nakon što trgovci krznom i misionari evakuišu svoje pleme. Njen brat je ubijen, a Karana, prepuštena sama sebi, ostaje na ostrvu, suočava se sa teškim izazovima prirode i gradi sopstvene mehanizme za preživljavanje. Njen nadljudski napor da pronađe sklonište i snađe se u ogromnoj prirodi osnova je priče koja je istovremeno inspirativna i gotovo nestvarna.
Ono što ovaj roman čini još fascinantnijim jeste činjenica da je zasnovan na stvarnim događajima iz 19. veka. Na ostrvu San Nikolas, nedaleko od obale Kalifornije, prava žena - čije ime, nažalost, nije sačuvano - provela je čak 18 godina u izolaciji. Na tom istom ostrvu živelo je pleme Nikoleno, čiji je broj bio oko 10.000. Međutim, nakon sukoba sa suparničkim plemenom sa Aljaske, preživela je samo jedna žena, koja je postala svojevrsni poslednji svedok ovog drevnog naroda.
Razlog njene odluke da ostane na ostrvu nikome nije bio jasan. Dok se priča u romanu fokusira na njen herojski napor da preživi i prilagodi se uslovima, istoričari su i dalje podeljeni oko toga da li je odlučila da ostane namerno ili je to bio slučajan ishod, možda izazvan nepovoljnim vremenskim uslovima. Uprkos njenom izboru, priča o njenom životu postaje prepoznatljiva u svetu, stvarajući mit o njoj kao o misterioznoj ženi sa ostrva San Nikolas.
Posle mnogo godina, trgovac krznom Džordž Nidever konačno je pronašao ovu misterioznu ženu 1853. godine. Pronašao ju je pretražujući ostrvo i prateći znake njenog postojanja. Zamišljao je u svojim sećanjima dok je obavljala svoje svakodnevne poslove, skidajući krzno sa životinja koje je lovila da bi preživela. Njen životni stil postao je mešavina njene sopstvene konstrukcije i prirodnog okruženja, hranila se kostima kitova.
Iako je spasena iz samoće, njena integracija u „civilizovani“ svet nije išla glatko. Nepoznavanje jezika i kulture ju je primoralo na izolaciju, a njen imuni sistem nije bio otporan na bolesti sa kojima se ranije nije suočavala. Na kraju, umrla je od dizenterije sedam nedelja nakon što je pronađena.
Uprkos ovom tragičnom završetku, postala je poznata kao Huana Marija i njena sudbina nas podseća na složenu prirodu susreta različitih kultura i stilova života kroz istoriju. Iako su istraživanja o njoj obustavljena, a njena misteriozna priča nikada do kraja razrešena, život Indijke koja je preživela na ostrvu San Nikolas ostavlja neizbrisiv trag u istoriji, književnosti i mašti.
